Aleksandar ĐURĐEV, poslanik i predsednik Srpske lige, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Uz mrvu zdravog razuma, nije potrebno čak i neposredno iskustvo da bi čovek shvatio kako je u zemljotresu upravo čvrst i siguran oslonac najskuplja roba. Srpskom narodu, ove vrste iskustva tokom milenijumskog trajanja svakako nije manjkalo. Kada kolabiraju političke i socijalne strukture, a sa njima i država, poslednje uporište naciji ostaje duhovna vertikala i saborno jedinstvo, iz prostog razloga jer nisu materijalni i ne podležu zakonima fizike. Svodeći bilans dosadašnje srpske državnosti, Srpska Pravoslavna Crkva kao baštinik i čuvar sabornosti, zapravo je jedina konstanta. Sa druge strane jedina konstanta političkog, bez obzira na idelogiju upravo je efemernost. Dolazeći i odlazeći sa smenom globalne ideološke plime, vojne moći, tehnološke agende ili stranog kulturnog uticaja, političko nikada nije moglo da obezbedi dugotrajan kontinuitet. Posle kolapasa SPC je bila ta koja je ostajala na vetrometini da sakupi krhotine i poveže ih u smislenu celinu.
Ako nekome do sada navedeno zvuči kao sholastička apstrakcija, ne bi bilo na odmet da se podseti izjave bivšeg glavnokomandujećeg američkog generala Hodžisa, koji svakako nije sholastičar. Gereneral Hodžis je 2019. označio SPC i pravoslavlje kao pretnju po zapadne interse, izjavivši da „Srbiji treba pomoći da se odupre pritiscima Pravoslavne crkve vezane za Rusiju”. Čime to tačno SPC, koja ne poseduje ni jedan avion ili tenk, ugorožava najveću vojnu silu u istoriji? Odgovor na ovo pitanje treba potražiti pre svega u kontekstu predloženog francusko nemačkog ultimatuma, pardon, plana za rešenje statusa Kosova i Metohije. Kako svrha pomenutog plana očigledno nije rešenje uključujući i političko, nameće se dilema šta tačno ultimatum cilja. Svi koji su odgovorili da je svrha otvoreno samoponiženje i malodušnost koja logično sledi, nisu mnogo pogrešili, ali nisu ni u potpunosti zahvatili istinu. Ono na čega su tvorci sporazuma računali jeste dekonstrukcija srpskog jedinstva i sabornosti kroz povećanje unutrašnjeg pritiska i napetosti. Odavno izmišljeno u labaratorijama socijalne termodinamike. Povećanje temperature i pritiska unutar sistema, vodi rastu entropije samog sistema. Poput generala Hodžisa i oni jako dobro znaju da je čak i malodušna armija i dalje armija. Iako zvuči paradoksalno čak i očajanje može da bude kohezivni faktor jer ga svi jednako dele. Sa druge strane bilo armija, bilo nacija prestaju da budu to što jesu kada izgube sabornost celine. Armija čiji delovi počnu da se bore međusobno sinonim su trajnog i nepovratnog poraza.Ciljna grupa ove strategije svakako nisu anacionalni liberali, budući da nisu nikada ni bili deo crkve, već pre svega verujuća zajednica. Tehnologija je jednostavna i eksploatiše disonancu koja fokus sa spoljne ucene prenosi na traženje unutrašnjeg krivca, zaboravljajući da Crkva nije politički faktor odlučivanja, niti je njena funkcija da to bude. Kao nadpolitička institucija Crkva je tu da obezbedi kontinuitet trajanja i pored svih političkih poraza i pobeda, pogibija i vaskrsa kojih će jamačno biti. Optužba za političku neaktivnost Crkve zapravo jača Hodžisovu nameru da političkom kontekstualizacijom crkve ukloni dva neprijatelja istovremeno. Ne postoji razlog da mu pomažemo u tome.
Naravno ovo nije apologija nečinjenja ili odbrana duha kapitulacije kako vernika tako i sveštenstva, već pre svega opomena da čuvanjem autoriteta srpske crkve, čuvamo poslednje srpsko uporište u vremenu koje dolazi. Iskustvo nas uči, da su poslednja uporišta istvovremeno i najčvršća jer iza njih više nema ničeg.
Dobra vest je da smo uz sva raspuća, stigli tamo gde su Srbi i trebali da stignu. Neće, ako Bog da, ni sada biti drugačije, pod uslovom da ka Spasu idemo složno. Gde je sloge, ni pobeda neće izostati. Mi smo Srbi sa nama je Bog!
