Vreme ne radi za Rusiju

Obeležava se četiri godini agresije na Ukrajinu koji mnogi nazivaju najdužim trodnevnim ratom u istoriju. Ove četiri godine nisu samo godišnjica već neprocenjiv materijal za analizu sadašnjosti i budućnosti.

Četiri godine je sasvim dovoljan period da se izvuku precizni analitički zaključci i postave osnovne predikcije za budućnost. Agresija na Ukrajinu je kulminacija sukoba koji Rusija vodi od 2014.godine protvi svog suseda. Rat kao organizovani oružani konflikt ima svoju strukturu oličenu u društvenoj strukturi, vojnoj opremi, osposobljenosti, i javnoj podršci. Sa druge strane svaki rat se može posmatrati kao vojna sposobnost, politički cilj i opet podrška za jednu od zaraćenih strana. Ako po ovom drugom setu kriterijuma uzmemo da analiziramo agresiju na Ukrajinu doćićemo do po Rusiju poražavajućih zaključaka. Danas posle četiri godine rata Rusija de facto kontroliše manje teritorije nego što je kontrolisala 2022.godine.

Da su četiri godine veoma dug period pokazuje istorija Drugog svetskog rata, tada u četiri godine je održana opsada Staljingrada, sovjetski protiv napad i slom nacističkog režima pod udarom saveznika. Često čujemo kako Rusija nije imala planove da 2022.godine zauzme Kijev već da je to deo „ratnog lukavstva“. Ukrajinska strana je pokazala kako izgleda sukob zapadnog vojnog standarda sa ruskom vojnom školom. Vrlo brzo su Ukrajinci stabilizovali početni udar i izveli operacije proterivanja okupatora u periodu leto-jesen 2022.godine. Od tada je ovaj rat ušao u fazu aktivnog zatišja. Od 2022. do 2026.godine Rusija je godišnje napredovala oko 1% godišnje uz količinu gubitaka koja je prevazišla afganistansku avanturu SSSR-a. Umesto ukrajinskih višemilionskih gradova Rusija zauzima gradiće i sela istočne oblasti Donbas.

Na današnji dan na osnovu više izvora sa sigurnošću je potvrđeno preko 1.2 miliona gubitika na ruskoj strani koji uključuju likvidirane i ranjene. Odnos je najčešće 7 na prema 1 u korist ukrajinskih branioca. Afganistanska avantura SSSR-a pokazuje da zauzimanje teritorije nije garancija za pobedu. Ratovi se vode sa ciljem ostvarivanja političkih ciljeva, dok su osvajanja sredstvo nametanja ciljeva. Postoje samo dve mogućnosti da Rusija ostvari svoje ciljeve. Prva je okupacija Ukrajine i instaliranje marionetskog režima po ugledu na Viktora Janukoviča. Ova opcija je danas domen naučne fantastike i ruske propagande. Druga opcija je uništenje sposobnosti Ukrajine činjenjem odbrane uzaludnom. Od ruske pogrešene procene da će iscrpeti odbranu Ukrajine, danas je realnost da se više od 40% vojnih potreba Ukrajine upravo proizvodi na njenoj teritoriji. Stratešku asimetriju koja ide u rusku korist Ukrajina je nadomestila eksploatacijom bespilotnih sistema i dronova. Planiranjem odbrane i napada na osnovu obaveštajnih podataka.

Operacija „Paukova mreža“ i još 719 takvih napada u dubinu ruske teritorije napravilo je oko 15 milijardi dolara štete ruskoj državi. Ukrajinski udari po dubini ruske teritorije su pravilo i sposobnost za izvođenje tih operacija raste svakim danom. Šta je Rusija preduzela? Očigledno vođena procenama potpuno nesposobnog vojnog i obaveštajno-bezbednosnog aparata forsira napade u nadiranjima zanemarivajući sopstvene gubtike. Koliko je Rusija olako shvatila svoju superiornost u apsolutnim brojevima pokazuje katastrofalan bilans gubitaka u vojnoj tehnici – 11.000 tenkova, 24.000 oklopnih vozila, 37.000 artiljerijskih sistema, 1.300 protiv vazdušnih sistema, 435 aviona, 348 helikoptera, 29 brodva, dve podmornice i potrošila 4.347 krstarećih i balističkih raketa i 143.878 dronova i bespilotnih letilica. I opet bez značajnijih rezultata.

Ovo je veoma važan zaključak za NATO – Rusija nema sposobnost vođenja intervidovskih savremenih vojnih operacija, nivo rukovođenja i komandovanja je veoma loš, korupcija je uništila vojne sposobnosti Rusije, a obaveštajni aparat je manje više sposoban da organizuje aktivne mere, ali ne i da pruži precizne informacije od značaja za vojne operacije. Možda je najbitniji zaključak da vreme za Rusiju više ne radi. Ruske ambicije su 2022.godine počivale na kompletnom slomu Ukrajine, dok danas Dimitrijev i Medinski pregovaraju o statusu slobodnih delova Donbasa. Putin je svoje ambicije, koje su težile da preokrene točak geopolitike u rusku korist, danas sveo na razgovor sa trgovcem nekretnina Vitkofom. Na ovom mestu nije sporan ni status, ni biografija izaslanika amerčikog predsednika već je sporan Putinov pristanak. Ruski globalni otisak je značajno degradiran. Koliko je stanje loše i strah u Kremlju raste pokazuje zabrana aplikacije Telegram.

Jedan od svojih najvećih brendova Rusija je zabranila iz straha da njeno stanovništvo slobodno komunicira. Tako se ne ponaša strana koja pobeđuje. Kao domine padaju režimi lojalni Kremlju. Evropska unija korača putem svoje nepovratne transformacije. NATO je ojačao. Finska i Švedska su od Baltičkog mora napravile „NATO more“ dok je to Putin morao mirno da posmatra. Američka strategija nacionalne bezbednosti daje prednost Evropi u odnosnu konvencionalnih snaga prema Rusiji. Nuklearna eskalacija je od početka bila igra zastrašivanja. Rusija bez saveznika je žrtva sopstvene taktike iscrpljivanja protivnika. Nema više tržišta za ruske energente. Kina kupuje naftu i gas sa ekstremnim popustom. Režim u Teheranu se ljulja i neće biti nikog da mu pomogne. Cenu svega ovoga plaćaju ukrajinski civli. Rusija je odabrala teror nad civlima u zamenu za neuspehe na bojnom polju. Uništava se civilna infrastruktura na temperaturi od minus dvadeset stepeni. U istoriju će ući otmica ukrajinske dece- njih 20.000 kojima se menja nacionalni identitet.

Koliko je daleko mir zavisi od volje Putina i pritiska ukrajinskih saveznika. Ciklus mirovnih pregovora deluje kao stara taktika da se diplomatijom kupuje vreme. Rusija želi da normalizuje sukob, uveri Zapad u odsustvo svojih agresivnih namera čime bi uticala na obustavu vojne, finansijske i energetske pomoći Kijevu. Četiri godine agresije su pokazale da Zapad neće bankrotirati zbog podrške Kijevu. Ruski strateški poraz je već nastupio. Svaki ruski blef danas je istrošen. Ovo vreme mnoge države koriste da ostvare svoje interese. Rusija se nalazi u ekonomskoj i međunarodnoj izolaciji.

Što se štetno odražava na međunarodnu poziciju država koje su ulagale u stratešku saradnju sa njom. Rusija nije u stanju da ispunjava svoje obaveze. Najbolji primer je Srbija i problem sa NIS Gasprom njeftom. Republika Jermenija stidljivim koracima se izvlači iz svoje zavisnosti. Rađa se novi svetski poredak koji nužno ne znači bitnije promene raspoledele moći. Sa stanovišta teorije o multipolarizmu treba se uvek zapitati koje su karakteristike potrebne da bi se neka država ili savez nazvali „polom“. U prvom redu to su ekonomski, vojni i tehnološki parametri moći.

Od kada traje agresija na Ukrajinu Rusija se suočava sa katastrofalnim ekonomskim stanjem koje se ne može sakriti. U vojnom smislu je jasno da nema sposobnost za globalnu projekciju moći, a tehnološka zaostalost je belodana. Sankcije rade svoj posao – sporo ali snažno. Da li je agresija na Ukrajinu istakla značaj Kine ili ubrzala kraj „medenog meseca“ sa Zapadom? Poslednji izveštaji ukazuju na povećan broj kineskih državljana u statusu ilegalnih migranata. Iz države koja treba da ima efekat privlačnog pola građani ne bi trebalo da beže, ali iz Kine se ipak beži. Pored ovoga ni Kina nema sposobnost globalne projekcije vojne moći. Dakle, mi živimo i dalje u američki vođenom svetu. Regionalne sile nisu polovi i to potvrđuju četiri godine agresije.

Današnje stanje više deluje kao borba regionalnih sila za svoje sfere uticaja. Kineske ambicije su Tajvan, tuđa intelektualna svojina i državni krediti. Rusija se svela na granice Donbasa koje nije osvojila. Evropa podiže svoju stratešku autonomiju. Amerika je u fazi unutrašnje borbe za viziju kako voditi svet u budućnosti. Za to vreme neutralnost postaje strateški trošak za države poput Srbije. Ruska agresija ima svoju cenu, kako za Rusiju, tako i za Ukrajinu, ali ima i za Srbiju jer se zaboravlja koliko košta trenuta neutralna pozicija. Srpska namenska industrija je pod zabranom izvoza. Srbija ne koristi novac iz programa Evropske unije SAFE. Ove četiri godine treba da budu podsticaj za promenu spoljnopolitičke orijentacije Srbije, snažan zamah evropskim integracijama i produbljivanje saradnje sa pouzdanim partnerima.

Autor: Darko Obradović