Prof. dr Milan Krajnc psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Živimo u vremenu u kojem nikada nije bilo lakše izreći svoje mišljenje. A možda nikada nije bilo teže reći ono što zaista mislimo.
Na prvi pogled deluje kao da je svet postao slobodniji. Društvene mreže dale su glas milionima ljudi. Svako može da napiše komentar. Svako može da objavi svoje mišljenje. Svako može da kritikuje.
Ali postavlja se jedno pitanje. Da li zaista govorimo slobodno? Ili govorimo ono za šta mislimo da će biti prihvaćeno?
Psihologija nas uči da je čovek društveno biće. Od davnina nam je bilo važno da pripadamo grupi. Nekada je od toga zavisio opstanak. Danas više ne zavisi život. Ali zavisi naš osećaj prihvaćenosti. Zato mnogi ljudi ne menjaju mišljenje zato što su ih uverili bolji argumenti. Menjaju ga zato što se plaše da ostanu sami.
To je trenutak kada ugled postaje važniji od istine. Danas mnogi ne pitaju: „Da li je ovo tačno?“
Pitanje glasi: „Kako će ljudi reagovati ako to kažem?“ To nije sloboda. To je strah.
Istorija pokazuje da najveći napredak nikada nisu donosili ljudi koji su govorili ono što je bilo popularno. Napredak su donosili oni koji su imali hrabrosti da postavljaju pitanja. Upravo na toj ideji izgrađene su moderne demokratije. Snaga otvorenog društva nije u tome da svi misle isto. Njegova snaga je u tome da različita mišljenja mogu da postoje bez straha. To je jedan od temelja zapadne demokratske tradicije. Sloboda govora nije vredna zato što štiti mišljenje sa kojim se svi slažu. Ona je vredna zato što štiti pravo da se iznese drugačiji stav, uz odgovornost za izgovorenu reč. Bez toga nema nauke. Nema inovacija. Nema razvoja. Nema društva koje može da ispravlja sopstvene greške.
Danas se često događa nešto paradoksalno. Ljudi više vremena ulažu u stvaranje slike o sebi nego u izgradnju karaktera. Brinemo kako izgledamo. Kako nas vide. Koliko imamo pratilaca. Koliko lajkova. Ali mnogo ređe postavimo sebi pitanje: „Da li živim u skladu sa onim što smatram istinom?“ Ugled je važan. Poverenje se teško stiče. Ali ugled koji počiva na prikrivanju istine veoma je krhak.
Istina ponekad boli. Ponekad donosi kritike. Ponekad čak i usamljenost. Ali dugoročno upravo ona gradi poverenje. Zato verujem da najveća hrabrost današnjice nije biti najglasniji. Nije biti najpopularniji. Nije imati najveći broj pratilaca. Najveća hrabrost je ostati veran istini čak i onda kada to nije najlakši put. Jer društvo ne napreduje zahvaljujući ljudima koji govore ono što svi žele da čuju. Napreduje zahvaljujući ljudima koji imaju dovoljno integriteta da govore ono što smatraju ispravnim, čak i kada znaju da zbog toga mogu izgubiti deo svog ugleda.
Na kraju, pitanje nije: „Kako će me ljudi zapamtiti?“ Pravo pitanje je: „Da li sam imao hrabrosti da budem iskren prema sebi?“ Jer ugled nam daju drugi. Ali karakter gradimo sami.
