Iza srdačnih rukovanja i diplomatskih osmeha na ceremonijama u Pekingu i Moskvi, krije se hladna i proračunata geopolitička igra.
Takozvano „partnerstvo bez granica“ između Kine i Rusije sve se jasnije pokazuje kao običan mit, dok Peking strpljivo čeka da Rusija potpuno oslabi kako bi njena ključna bogatstva kupio po bagatelnim cenama.
Prema najnovijim analizama koje prenose Vol strit džurnal (Wall Street Journal) i Meduza, ekonomska zavisnost Moskve od Pekinga dostigla je kritičnu tačku u kojoj Kina u potpunosti diktira pravila igre. Kina danas kontroliše oko 40% ukupne ruske spoljne trgovine, dok sa druge strane Rusija u kineskoj trgovinskoj razmeni učestvuje sa manje od 4%. Ova ogromna nesrazmera jasno pokazuje ko drži sve karte u rukama.
Ova nadmoć se najslikovitije ogleda u pregovorima o izgradnji gasovoda „Snaga Sibira 2“. Kina namerno odlaže potpisivanje ovog megaprojekta, zahtevajući od Moskve ekstremno niske cene gasa koje su na nivou njenih domaćih, subvencionisanih cena. Politički analitičari ističu da Peking nema razloga za žurbu jer im više odgovara da sačekaju da Rusija padne na kolena i prihvati bilo kakve uslove usled potpunog ekonomskog iscrpljivanja.U pokušaju da izgradi takozvani multipolarni svet i oslabi uticaj Zapada, Vladimir Putin je zapravo doveo Rusiju u podređen položaj, pretvorivši je u mlađeg partnera Si Đinpinga. Moskva je bila prinuđena da prihvati kineski juan kao glavnu valutu u svojim međunarodnim transakcijama, čime je dodatno vezala svoju finansijsku sudbinu za interese Pekinga.
Pored ekonomskog pritiska, Kina preduzima i jasne diplomatske korake kako bi ograničila ruski uticaj na međunarodnoj sceni. Moskva je tako bila isključena iz zajedničkih diplomatskih samita sa Severnom Korejom, dok istovremeno kineska diplomatija već sada aktivno gradi odnose sa novom generacijom ruskih lidera, pripremajući teren za eru nakon Putina. Krajnji ishod ove geopolitičke transformacije jeste tiha demisija Rusije sa pozicije globalne supersile. Nekadašnji ravnopravni rival zapadnih sila polako se degradira u džinovsku resursnu koloniju Kine, čiji je jedini zadatak da obezbedi jeftine sirovine za kinesku industriju, dok sama ostaje bez realne političke i ekonomske samostalnosti.
