Prof. dr Milan Krajnc psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
U savremenoj politici često se pitamo zašto veliki broj ljudi glasa za populiste. Zašto ljudi biraju one koji im nude jednostavne odgovore na složena pitanja? Zašto veruju onima koji ne nude sistem, već emociju? Zašto se birači iznova vezuju za lidere koji im obećavaju zaštitu, sigurnost i povratak nekog izgubljenog dostojanstva?
Odgovor nije samo politički. Odgovor je pre svega psihološki. Čovek ne glasa samo razumom. Čovek glasa iz svog straha, nade, povrede, poniženja, potrebe za pripadanjem i želje da konačno neko izgovori ono što on sam dugo oseća, ali ne zna kako da kaže.
Populista to dobro zna. On ne počinje od programa, nego od rane. Ne govori prvo o ekonomiji, institucijama, obrazovanju ili dugoročnom razvoju. On najpre pita narod: “Ko vas je ponizio? Ko vam je uzeo ono što vam pripada? Ko je kriv za vaš život?”
I tu počinje njegova moć. Populista biraču ne nudi odgovornost, nego olakšanje. Ne kaže mu: “Moramo zajedno raditi, učiti, menjati se i graditi institucije.” On mu kaže: “Ti nisi kriv. Krivi su oni.”
A kada čovek dugo nosi osećaj nemoći, takva rečenica deluje kao lek. Međutim, to nije lek. To je emocionalni anestetik.
On privremeno umiri bol, ali ne leči uzrok. Ljudi najčešće ne biraju populiste zato što su glupi, neobrazovani ili zli. To je površno i opasno tumačenje. Ljudi ih biraju zato što su umorni. Umorni od sistema koji ne razumeju. Umorni od elita koje ih ne čuju. Umorni od obećanja koja se nisu ispunila. Umorni od osećaja da se svet menja brže nego što oni mogu da ga prate.
Kada je čovek umoran, on ne traži složenu strategiju. Traži nekoga ko će mu reći: “Ja ću to srediti.” Zato populizam nije samo politički pokret. Populizam je psihološka reakcija na nesigurnost.
Ali upravo tu nastaje najveća opasnost. Jer lider koji gradi moć na strahu mora taj strah stalno hraniti. Ako narod postane miran, slobodan, obrazovan i samostalan, populista gubi snagu. Zato mu ne odgovara zreo građanin. Njemu treba uplašen čovek. Čovek koji traži zaštitnika. Čovek koji veruje da bez vođe ne može preživeti.
Demokratija, sa druge strane, počiva na potpuno drugačijem principu. Ona ne traži poslušnog podanika. Ona traži odgovornog građanina. U tome je suštinska razlika između populističke politike i zapadne demokratske tradicije koju najbolje simbolizuju Sjedinjene Američke Države.
Američka ideja, bez obzira na sve greške, unutrašnje sukobe i istorijske nesavršenosti, počiva na jednoj velikoj psihološkoj pretpostavci: čovek nije rođen da kleči pred državom, partijom ili vođom. Čovek je rođen da stoji uspravno, da misli, bira, preuzima odgovornost i gradi svoj život.
To je ideja slobode. Naravno, sloboda nije laka. Sloboda je mnogo teža od poslušnosti.
U poslušnosti čovek uvek može reći: “Nisam ja odlučio.” U slobodi više nema tog izgovora. Zato se mnogi ljudi plaše slobode. Ona traži zrelost. Traži rad. Traži odluku. Traži spremnost da pogrešimo i da posledice svoje odluke nosimo sami. Populista zato često pobeđuje tamo gde ljudi još nisu spremni da preuzmu punu odgovornost za svoj život. On im vraća osećaj detinjstva: postoji neko veliki, jak i glasan ko će odlučiti umesto nas.
Ali narod koji dugo traži političkog oca teško može postati slobodno društvo. Zrela politika ne sme hraniti infantilnu potrebu za vođom. Zrela politika mora razvijati građanina. Tu je američki model važan ne zato što je savršen, nego zato što u svojoj osnovi stalno vraća čoveka na pitanje: šta ti možeš da uradiš? Kako možeš da doprineseš? Kako možeš da se organizuješ? Kako možeš da zaštitiš svoju slobodu?
• Populizam pita: “Ko je kriv?” Demokratija pita: “Šta ćemo sada zajedno uraditi?”
• Populizam traži neprijatelja. Demokratija traži instituciju.
• Populizam traži emociju gomile. Demokratija traži odgovornost pojedinca.
• Populizam obećava brz spas. Demokratija gradi spor, ali stabilan sistem.
Zato birači koji glasaju za populiste često ne glasaju za rešenje, već za trenutni psihološki osećaj olakšanja. Glasaju za nekoga ko im potvrđuje bol. Ko im kaže da su bili poniženi. Ko im daje neprijatelja. Ko im vraća osećaj da pripadaju nekoj velikoj priči.
Ali cena tog olakšanja može biti vrlo visoka. Jer kada jednom politika postane terapija za kolektivne frustracije, onda država prestaje biti sistem i postaje pozornica za emocionalne obračune. Tada više nisu važni zakoni, institucije, procedure, stručnost i odgovornost. Važno je samo ko glasnije govori, ko jače optužuje i ko ubedljivije stvara osećaj da “brani narod”.
A narod se ne brani vikom. Narod se brani obrazovanjem, institucijama, pravdom, radom, slobodnim medijima, nezavisnim sudstvom i kulturom odgovornosti. Zato je najveći protivnik populizma psihološki zreo građanin. Čovek koji ne traži vođu da misli umesto njega. Č ovek koji ne pristaje da ga stalno plaše. Čovek koji zna da nijedna država ne može biti jaka ako su njeni građani slabi. Čovek koji razume da sloboda nije poklon, nego disciplina.
Amerika je velika upravo zato što je slobodu pretvorila u politički princip, a ne samo u emotivnu parolu. Ona je pokazala da se energija pojedinca može pretvoriti u inovaciju, preduzetništvo, nauku, kulturu, vojnu snagu i globalni uticaj. Njena najveća snaga nije u tome što nema probleme, već u tome što ih, kroz institucije i javnu debatu, stalno iznosi na površinu. Populistički sistemi probleme skrivaju dok ne eksplodiraju. Demokratski sistemi ih otvaraju, raspravljaju i pokušavaju rešiti.
Zato demokratija deluje sporo, haotično i ponekad iscrpljujuće. Ali upravo u toj otvorenosti leži njena snaga. Populizam voli zatvorene odgovore. Sloboda voli otvorena pitanja. I zato se psihologija birača mora ozbiljno razumeti. Ne da bismo ljude osuđivali, već da bismo znali zašto traže jake lidere, zašto se plaše promena, zašto veruju jednostavnim rečenicama i zašto ponekad radije biraju sigurnu iluziju nego zahtevnu istinu. Ali ako želimo zdravo društvo, onda birača ne smemo stalno hraniti strahom. Moramo ga obrazovati za slobodu. Jer narod koji bira iz straha uvek traži gospodara. Narod koji bira iz odgovornosti stvara državu.
A budućnost ne pripada onima koji najglasnije viču da vole narod. Budućnost pripada onima koji imaju hrabrosti da narodu kažu istinu: sloboda nije laka, ali je jedini put dostojan čoveka.
