TRAMP NA ČETIRI FRONTA, RUSIJA UZMIČE: Šta se zapravo događa iza kulisa svetske geopolitike? - PINKOV GEOPOLITIČKI PREGLED NEDELJE

Svetski poredak u drugoj polovini 2026. godine ne prolazi kroz jednu krizu, već kroz niz istovremenih i međusobno povezanih pritisaka. Rat u Ukrajini ušao je u fazu iscrpljivanja u kojoj se diplomatija i vatra vode paralelno; otvoreni sukob između Sjedinjenih Država i Irana promenio je bezbednosnu jednačinu na Bliskom istoku; Evropska unija po prvi put nakon decenija mora ozbiljno da promišlja sopstvenu stratešku autonomiju; a odnos Vašingtona i Pekinga oko Tajvana ostaje najopasnija tačka moguće velike konfrontacije. U središtu gotovo svakog od ovih procesa nalazi se jedna ličnost - Donald Tramp - čiji potezi oblikuju logiku savremene geopolitike više od bilo kog drugog aktera.

Rat u Ukrajini u leto 2026. godine pokazuje dvostruko lice. Na terenu, Rusija je pojačala raketno-dronovske udare na ukrajinske gradove do nivoa koji nije viđen od početka invazije. Jul 2026. postao je najsmrtonosniji mesec rata od maja 2022, sa 376 lansiranih raketa - više nego dvostruko u odnosu na jul prethodne godine - uz gotovo pet hiljada dronova dugog i kratkog dometa. Moskva istovremeno signalizira nameru da broj projektila po pojedinačnom napadu podigne na dvesta, što ukazuje na strategiju sistematskog razaranja ukrajinske infrastrukture i slamanja otpornosti civilnog stanovništva.

Postoje nedelje u kojima se čini da se istorija ubrzava. Deset dana između 14. i 23. avgusta 2026. godine bilo je upravo takvo razdoblje, u kojem su se gotovo sve tenzije savremenog sveta pojavile istovremeno i međusobno pojačale. Dok je Ukrajina proživljavala jedne od najkrvavijih dana ovog leta, otvoreni sukob Sjedinjenih Država i Irana prelazio je u fazu ekonomskog i pomorskog rata, Bliski istok je balansirao na ivici urušavanja krhkog primirja, a na Kavkazu se tiho, ali istorijski, odigravao zaokret Jermenije ka Zapadu. U pozadini svega, kao promenljiva koja može i da ubrza rešenja i da produbi rizike, stajali su potezi jednog čoveka, američkog predsednika.

Rat u Ukrajini dosegao je tokom ovih deset dana jedan od svojih najmračnijih vrhunaca. Dvadesetog avgusta Rusija je izvela jedan od najsmrtonosnijih talasa napada na Kijev, u kojem je poginulo najmanje osamnaest ljudi, iskoristivši hronični nedostatak ukrajinskih presretača, jer Kijevu ponestaje raketa za sisteme Patriot, jedine sposobne da obore balističke projektile. Već sutradan, dvadeset prvog avgusta, ruski dronovi pogodili su najveći tržni centar u Krivom Rogu, rodnom gradu predsednika Zelenskog. Napad je izveden po obrascu takozvanog dvostrukog udara: druga letelica pogodila je objekat pola sata nakon prve, upravo kada su spasioci već bili na licu mesta. Poginulo je najmanje šesnaest osoba, među njima i deca, a povređeno je više od 130 ljudi. Zelenski je napad opisao kao apsolutno ciničan i podao, i najavio odgovor.

Ono što na prvi pogled deluje kao besmisleno nasilje zapravo ima svoju logiku, i upravo je u toj logici ključ za razumevanje trenutka. Rusija pojačava teror nad civilima baš zato što na frontu ne ostvaruje odlučujući proboj, pa pritisak prebacuje na psihološki i infrastrukturni plan. Udar sračunat da pogodi i spasioce nije slučajnost, nego metod čiji je cilj slamanje otpornosti društva, a ne osvajanje teritorije. Za svakoga ko se bavi analizom hibridnih pretnji, ovo je gotovo udžbenički primer kako se vojna sila koristi kao instrument zastrašivanja stanovništva.

Ipak, slika nije jednosmerna. Ukrajinske snage istovremeno su pogodile pogon za montažu motora raketa Sojuz, ključan za rusku satelitsku konstelaciju kojom Moskva pokušava da nadomesti gubitak pristupa sistemu Starlink, pokazujući da Kijev vodi sopstvenu strategiju dubinskog iscrpljivanja neprijatelja. Putin je na to uzvratio upozorenjem da je Kijev otvorio Pandorinu kutiju i zapretio udarima na najosetljivije ekonomske sektore Ukrajine. U toj razmeni najviše govori jedan naizgled sporedan detalj. Dvadeset prvog avgusta zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov poručio je da je Moskva spremna da sasluša nove ideje za okončanje rata, ali samo one koje su u skladu sa Putinovim ciljevima i sa realnošću na terenu. Ta poruka stigla je u trenutku kada je Vašington bio primetno odsutan iz posredničke uloge, zaokupljen sopstvenim ratom protiv Irana. Time se otkriva ranjivost celog trenutka: kada se pažnja jedne velike sile rasprši na više pozornica, prostor za diplomatiju se sužava, a rat dobija na zamahu. Upravo taj američki rat protiv Irana ušao je tokom ovih deset dana u novu fazu, u kojoj se glavna bitka više ne vodi samo oružjem, već ekonomskim i pomorskim sredstvima. Sedamnaestog i osamnaestog avgusta istekao je rok od šezdeset dana koji je memorandumom o razumevanju bio predviđen za postizanje konačnog dogovora između Vašingtona i Teherana. Dogovor nije postignut, jer su strane ostale blokirane oko upravljanja Ormuškim moreuzom i sudbine zamrznute iranske imovine. Tramp je isključio produženje primirja, pozvao Iran na predaju i zapretio da će bombardovati Oman ukoliko ovaj bude ometao ponovno otvaranje moreuza, čime je pod udar stavio i posrednika koji je godinama omogućavao dijalog.

Da omča oko iranske privrede biva sve tešnja, pokazao je potez koji je usledio 18. avgusta, kada su Ujedinjeni Arapski Emirati, drugi po veličini trgovinski partner Irana, saopštili da obustavljaju svu trgovinu i finansijske poslove sa Teheranom, nakon što su dve balističke rakete pogodile emiratske ciljeve. Iran je odbacio odgovornost, ali je istovremeno najavio prelazak na potpuno ofanzivni vojni stav i mogući udar radi probijanja američke pomorske blokade. Dan kasnije Tramp je najavio novi talas sankcija, koji je opisao kao ekonomski “Dan D”, uz upozorenje drugim državama da Teheranu ne pružaju konopac za spasavanje, ali je, veran svom prepoznatljivom stilu, ostavio i otvorena vrata, poručivši da bi razgovore mogao ponovo pokrenuti u nekom trenutku.

Da nijedna sila nije imuna na povratne posledice sopstvenih poteza, potvrdila je vest od dvadeset prvog avgusta, kada je cena benzina u Sjedinjenim Državama porasla za skoro dolar u odnosu na godinu ranije, budući da saobraćaj kroz Ormuški moreuz ostaje na niskom nivou. Rat koji je trebalo da bude demonstracija sile sve više postaje test izdržljivosti obe strane. Pretnja Omanu otkriva pravu opasnost trenutka, jer ako se uguše i poslednji kanali komunikacije, nestaje i izlaz iz sukoba. Sa stanovišta zapadnih interesa, cilj mora ostati dvostruk, da se spreči iransko nuklearno naoružanje i osigura sloboda plovidbe kroz jedan od najvažnijih energetskih koridora sveta, ali bez upadanja u zamku beskonačnog rata bez jasnog političkog ishoda.

Nekoliko stotina kilometara zapadnije, na bliskoistočnoj sceni, potvrđivala se stara istina da prekid vatre nije isto što i mir. Sedamnaestog avgusta Trampov izaslanik Džared Kušner sastao se sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom kako bi spasao posustali američki plan za Gazu, i iz tog susreta proizašle su dve radne grupe, za razoružanje i za javno zdravlje, uz izričit stav da neće biti povlačenja izraelske vojske dok Hamas ne bude potpuno razoružan. Već narednog dana, dok je diplomatija tražila izlaz, na terenu se nastavljalo nasilje. Izraelski udar na kafić u Gazi usmrtio je najmanje šest osoba, među njima trinaestogodišnjeg dečaka i njegovog oca, a Hamas i Palestinski islamski džihad optužili su Izrael da u očiglednom prkosu podriva napore posrednika.

Ovo paralelno postojanje diplomatije i vatre pokazuje da je primirje iz oktobra 2025. ostalo bez čvrstog mehanizma primene. Zahtev za potpunim razoružanjem Hamasa pre bilo kakvog povlačenja logičan je sa bezbednosnog stanovišta, ali u praksi stvara pat poziciju koju obe strane koriste za odugovlačenje. Posebnu pažnju, međutim, zaslužuje potez od 18. avgusta, kada je Trampova administracija sankcionisala dvojicu visokih funkcionera Međunarodnog krivičnog suda, nastavljajući kampanju protiv institucije koja je izdala naloge za hapšenje izraelskih zvaničnika. Bez obzira na to kako se ocenjuje rad tog suda, poruka koja se time šalje odjeknuće daleko izvan Bliskog istoka, jer održiv poredak počiva na verodostojnim institucijama, a njihovo slabljenje danas može se obiti o glavu sutra, na sasvim drugim pozornicama.

Dok su oči sveta bile uprte u Ukrajinu i Bliski istok, na Kavkazu se odigravala možda i najznačajnija strukturna vest čitave nedelje, upravo zato što nadilazi dnevnu dinamiku bojišta. Dvadeset trećeg avgusta jermenski premijer Nikol Pašinjan potvrdio je u parlamentu da Jerevan ne planira da obnovi aktivno učešće u Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti, ruskom vojnom savezu poznatom pod skraćenicom ODKB, tokom narednih pet godina. Otišao je i korak dalje, izjavivši da bi bio veoma zadovoljan ukoliko bi ga sam savez isključio, jer bi to razrešilo dilemu da li da Jermenija istupi ili ostane. Program njegove vlade za period od 2026. do 2031. godine ne predviđa nikakvo pojačavanje aktivnosti u toj organizaciji, čime je Jerevan i formalno signalizirao da mu je interes za nju iscrpljen.

Ovaj korak nije usamljen gest, već dovršetak procesa koji je jermenski parlament pokrenuo još u martu 2025. godine, usvajanjem zakona o početku pristupanja Evropskoj uniji. Jerevan već godinama ne finansira budžet ODKB i bojkotuje njegove sastanke i vežbe, pa je ova izjava samo glasno izgovorila ono što se u praksi već dešavalo. Kremlj je reagovao suzdržano, ali oštro. Portparol Dmitrij Peskov poručio je da je Jermenija slobodna da napusti savez ako smatra da joj članstvo više nije u nacionalnom interesu, ali je upozorio da bi zahtev za članstvo u Evropskoj uniji stvorio duboke pravne protivrečnosti unutar Evroazijske ekonomske unije i naštetio samom Jerevanu, podsetivši i na iskustvo Turske i drugih zemalja čije kandidature godinama ostaju nerešene.

Jermenski slučaj je paradigmatičan za širi proces koji se odvija na nekadašnjoj ruskoj periferiji. Zemlja koja je istorijski bila najbliži ruski saveznik na Kavkazu dovršava geopolitički obrt započet razočaranjem nakon što Moskva nije zaštitila jermenske interese u Nagorno-Karabahu 2023. godine. Prelazak od zamrznutog članstva ka otvorenom pozivu da bude isključena predstavlja redak trenutak u kome jedna država svesno bira da preseče vekovnu zavisnost i okrene se ka evropskoj integraciji. On pokazuje da se ruski uticaj u takozvanom bliskom inostranstvu urušava tamo gde se pokaže da bezbednosne garancije nisu verodostojne. Za Evropsku uniju, ovo je istovremeno prilika i obaveza, prilika da politikom proširenja ponudi realnu alternativu, i obaveza da izbegne zamku praznih obećanja na koju Moskva očigledno računa. Peskovo pozivanje na tursko iskustvo nije bilo slučajno, već poruka da put ka Briselu može biti dug i neizvestan. Za region jugoistočne Evrope, jermenski primer je dodatna potvrda da se strateška opredeljenja danas prekrajaju brže nego ikada.

Iako je tokom ovih deset dana ostao u drugom planu, upravo Tajvan nosi najveći potencijalni rizik za globalnu stabilnost. Početkom avgusta Tajpej je pokrenuo godišnje vojne vežbe pod nazivom Han Kuang, osmišljene da simuliraju odgovor na moguću kinesku invaziju, testirajući sposobnost tajvanske vojske da izdrži neprekidne odbrambene operacije i da se suprotstavi kineskoj taktici sive zone, koja se zaustavlja tik ispred otvorenog rata. Peking je istovremeno nastavljao kampanju pritiska kroz upade u tajvansku zonu protivvazdušne odbrane, dok test balističke rakete njegove Narodnooslobodilačke armije signalizira unapređenu sposobnost nuklearnog drugog udara.

Vežbe Han Kuang nisu puka rutina, već poruka da se Tajpej priprema za scenario koji mnogi analitičari smeštaju u takozvani Dejvidsonov prozor, procenu da bi Peking mogao da deluje do 2027. godine. Svaki sukob u Tajvanskom moreuzu razorio bi globalne lance snabdevanja poluprovodnicima, sa posledicama daleko izvan Indo-Pacifika. Ključni problem ostaje predvidljivost američke politike, jer odvraćanje počiva na jasnoći, a protivrečne poruke iz Vašingtona, u kojima se rekordna prodaja naoružanja meša sa dvosmislenim izjavama, unose zabunu koju Peking pažljivo prati. Dok je pažnja sveta usmerena na druge pozornice, upravo Indo-Pacifik zahteva doslednu i tihu posvećenost, jer se najveće krize često rađaju tamo gde se najmanje gleda. Kroz sve ove događaje provlači se ista nit, a to su odluke američkog predsednika.

U samo deset dana Donald Tramp bio je istovremeno komandant otvorenog rata protiv Irana, arhitekta ekonomskog pritiska kroz ono što je nazvao ekonomskim “Danom D”, posrednik koji preko Kušnera pokušava da spase plan za Gazu, i akter koji sankcijama pritiska Međunarodni krivični sud. Ta istovremenost uloga nije nedoslednost, već izraz jedne premise, da američka moć treba da bude upotrebljena u svakoj interakciji, a da su institucije i savezi podređeni konkretnom cilju.

Prepoznatljiv je i njegov taktički obrazac, u kojem maksimalistička pretnja, poput poziva Iranu na predaju ili pretnje bombardovanjem Omana, redovno biva praćena zadržavanjem otvorenih vrata za razgovore u nekom kasnijem trenutku. Takav pristup ume da donese proboje, ali i da eroditra poverenje saveznika i predvidljivost na kojoj počiva odvraćanje. Rast cena goriva u samim Sjedinjenim Državama najbolje pokazuje da ni najmoćnija sila nije imuna na povratne posledice sopstvenih poteza. Za zapadni svet, poruka je dvostruka, jer pritisak na saveznike i protivnike može kratkoročno da donese rezultate, ali dugoročna snaga Zapada počiva na tome da se reč velike sile može uzeti ozbiljno, podjednako prema prijateljima i prema neprijateljima. Održavanje te pouzdanosti biće, u mesecima pred nama, možda i najvažniji zadatak američke spoljne politike.

Kada se sve sabere, ovih deset dana pokazuju svet u kome se više kriza odvija istovremeno i međusobno se pojačava. Rat u Ukrajini testira granice ljudske izdržljivosti i zapadne solidarnosti, iranski sukob preliva se na globalnu ekonomiju, Bliski istok otkriva koliko je krhka razlika između primirja i mira, jermenski zaokret svedoči o urušavanju ruskog uticaja na njegovoj nekadašnjoj periferiji, a Tajvan ostaje tiha, ali najozbiljnija pretnja. Za analitičku zajednicu, a posebno za region jugoistočne Evrope, pouka je jasna. Strateška opredeljenja se prekrajaju brzinom koja ne dozvoljava pasivnost, a stabilnost ima cenu koja se plaća unapred, kroz jasno pozicioniranje i otpornost na spoljne pritiske ili se plaća naknadno, kroz krize koje su mogle biti izbegnute. Jermenski primer, više od svih ostalih, podseća da čak i najdublje istorijske veze mogu biti presečene onog trenutka kada prestanu da služe nacionalnom interesu. To je poruka koju vredi pažljivo pročitati.