Darko Obradović: Treba li Srbiji ruski humanitarni centar koji ne postoji kada Srbija gori?

Vanredne situacije poput požara, poplava, zemljotresa, hemijskih i drugih tehničkih akcidenata nisu udaljeni bezbednosni izazovi već su one su naša stvarnost koju živimo. U većini slučajeva ključ je u adekvatnim merama prevencije i kapacitetima reakcije. A šta je prevencija? To je odnos procene bezbednosnog rizika i preduzimanja mera za njegovo sprečavanje i otklanjanje. Odvija se kroz ulaganje u kapacitete, obuku ljudstva i nabavku opreme.

Iskustva iz Evropske unije pokazuju da takozvano profesionalno ljudstvo nije dovoljno, te se oslonac traži u pomoćnim kapacitetima i mehanizmima kolektivne solidarnosti. Sezona 2026. to potvrđuje brojkama: do 25. avgusta u EU je, prema Evropskom sistemu za informacije o šumskim požarima (EFFIS), izgorelo 626.818 hektara iz 1.797 požara , druga najgora sezona od početka praćenja 2006. godine, odmah iza 2022. Procenjena materijalna šteta na nivou EU dostiže 19,1 milijardu evra. Upravo je zato Evropska unija za sezonu 2026. unapred pozicionirala rekordnih 777 vatrogasaca iz 14 zemalja , to je najviše otkako je program pokrenut 2022, kada je brojao svega 236 vatrogasaca iz 6 zemalja uz stratešku rezervu rescEU od 22 aviona i 5 helikoptera. Do 24. avgusta čak devet zemalja aktiviralo je Mehanizam civilne zaštite EU (UCPM) zbog požara tokom ovog leta.

Srbija se našla na udaru dva razorna požarna žarišta nastala u prirodi , jedno u Deliblatskoj peščari, specijalnom prirodnom rezervatu kod Kovina, gde je zahvaćeno preko 3.500 hektara, i požari na jugu i zapadu zemlje (Stolovi, Maglič, okolina Kraljeva i Aleksinca). Svi kapaciteti bili su usmereni ka stabilizaciji požara koji su u kratkom periodu dostigli pun požarni zamah, uz otežavajuće okolnosti terena nepristupačnog za kopnenu intervenciju. U jednom trenutku doneta je procena da je neophodno zatražiti međunarodnu pomoć i asistenciju.

Hronologija je pritom precizno dokumentovana i vredi je izneti tačno, jer je ključna za razumevanje spora koji je usledio. Srbija je već 8. avgusta zatražila satelitsko mapiranje preko Copernicus servisa za hitne situacije EU, bez formalne aktivacije UCPM-a. Ruski avion za gašenje požara Iljušin Il-76 sleteo je u Niš 19. avgusta uveče, na direktan zahtev srpske strane , kako je saopštila portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova. Tek dan-dva kasnije, u petak 21. avgusta, Srbija je zvanično aktivirala Mehanizam civilne zaštite EU. Iz strateške rezerve rescEU u roku od 24 časa mobilisana su četiri helikoptera tipa Black Hawk i to jedan iz Rumunije (kapacitet 2,6 tone vode), dva iz Češke i jedan iz Slovačke (po 3,5 tone vode svaki) uz kopnene vatrogasno-spasilačke timove: 55 pripadnika sa 24 vozila iz Nemačke i 69 pripadnika sa 15 vozila iz Rumunije, ukupno 124 vatrogasca i 39 vozila. U Srbiju je došao i oficir za vezu Evropske komisije radi koordinacije sa Koordinacionim centrom EU za odgovor u vanrednim situacijama (ERCC). Komesarka za pripravnost i upravljanje krizama Hadja Lahbib tim je povodom izjavila da vatrogasni timovi iz Češke, Nemačke, Rumunije i Slovačke rade rame uz rame sa domaćim timovima, i da Evropa u trenucima izazova stoji čvrsto.

Uporedo sa ovim malim geopolitičkim ritmom i tajmingom, u javnosti su se pojavila najrazličitija pitanja. Prvo pitanje odnosi se na to da li je pomoć od inostranih partnera trebalo zatražiti ranije. Odgovor na ovo pitanje mogu dati stručni organi i oni koji su zaduženi za kontrolu njihovog rada. Nakon svake akcije radi se analiza efikasnosti, izvlače se naučene lekcije i sve se kasnije ugrađuje u institucionalno iskustvo kroz unapređenje rada. Ono što je javnosti poznato jeste da je preduzeto sve što je bilo raspoloživo, pa je tako i Grad Beograd poslao svoju civilnu zaštitu, obezbeđenje grada Beograda, cisterne i vozila sa ljudstvom u Deliblatsku peščaru.

Drugo pitanje glasi zašto su prvo pozvani Rusi, a tek posle Evropljani. Još jednom se pokazala upitna korisnost postojanja Srpsko-ruskog humanitarnog centra (RSHC) u Nišu, čija osnovna namena, po pravilu, izostaje baš kada je najpotrebnija. Centar je zamišljen kao humanitarna institucija čiji je cilj podrška upravo kod ovakvih razornih požara, ali kada se izvrši provera medijskog izveštavanja o radu tog centra, dolazi se do nepreciznih i teško proverivih podataka koji ukazuju da se centar ne bavi u dovoljnoj meri onim čime bi trebalo. Radio Slobodna Evropa je u analizi o izveštaju EU o napretku Srbije eksplicitno konstatovao da nije poznato koliko je osoblje centra uopšte angažovano u vanrednim situacijama u Srbiji. Ponovljena provera javno dostupnih izvora , uključujući zvanični sajt centra (ihc.rs) ne otkriva nijedan objavljen broj zaposlenih ili operativnog osoblja RSHC-a.. Za poređenje, MUP Srbije i Evropska komisija u istoj krizi objavljuju do člana posade precizne brojke stranih kapaciteta , dok se za ruski humanitarni centar i njegovu svrhu malo toga zna, što je asimetrija transparentnosti vredna pažnje sama po sebi.

Istovremeno, već godinama se od ruske strane zahteva dodeljivanje diplomatskog statusa i imuniteta za osoblje i objekat centra, bez ijednog racionalnog obrazloženja iznetog javnosti. Sporazum o uslovima boravka, privilegijama i imunitetima osoblja RSHC-a čeka na usvajanje još od avgusta 2014. godine, Zašto bi humanitarci iz Rusije imali diplomatski status? Osim ukoliko takav status ne bi poslužio kao zaštita za poslove nespojive sa humanitarnom, odnosno diplomatskom funkcijom. Samo postojanje RSHC-a više puta je dovođeno u pitanje, kako od domaće stručne javnosti, tako i od Evropske unije i SAD . Sumnje da je reč o pokušaju uspostavljanja obaveštajnog, pa i vojnog uporišta na osetljivoj lokaciji, u blizini NATO baze na Kosovu i Metohiji, prisutne su još od osnivanja centra 2012. godine. Evropska komisija je u svom poslednjem godišnjem izveštaju o napretku Srbije (objavljenom 8. novembra) ponovo zatražila da Srbija informiše EU o aktivnostima centra u Nišu i njegovoj eventualnoj integraciji u sistem upravljanja vanrednim situacijama.

U svetlu najnovijih incidenata širom Evrope, postojanje ovog centra na teritoriji Srbije predstavljaće samo dodatni problem za Srbiju na njenom putu evropskih integracija, a može otvoriti i mnoga druga pitanja usko bezbednosnog sadržaja. Dolazak ruskog aviona Iljušin nije isto što i pomoć EU. Prema ranijim iskustvima, angažovanje ruskog aviona za gašenje požara naplaćivano je i preko 180.000 dolara po intervenciji, dok Evropski mehanizam civilne zaštite ne predviđa naplatu iznajmljivanja opreme: troškove vazdušnog angažovanja pretežno pokriva sam Mehanizam, a zemlja domaćin snosi samo troškove goriva, smeštaja i ishrane stranih posada, model podele troškova zasnovan na solidarnosti, a ne na komercijalnom iznajmljivanju. Ponovo se postavlja pitanje čemu zapravo služi centar u Nišu i partnerstvo sa Rusijom u oblasti vanrednih situacija. Ukoliko je potrebno angažovanje ruskog Iljušina IL-76, zato što je Slobodan Milošević prodao naše “kanadere” Grčkoj, nije sporno iznajmljivanje, ali to nije ruska pomoć već komercijalna usluga.

Treće pitanje koje su požari podigli odnosi se na političke interpretacije samog incidenta. Od jedne tragedije i vanredne situacije prave se konspirološke teorije u čijoj je pozadini navodno nečija materijalna korist. Ovakva logika zaključivanja vodila bi nas do apsurda da je u Evropi ove sezone izgorelo preko 620.000 hektara (a računajući i Veliku Britaniju i zemlje van EU, brojka je i veća) zbog nečije koristi, i da je šteta procenjena na 19,1 milijardu evra na nivou EU takođe posledica nekakve koristi. Reč je o potpunoj zloupotrebi vanredne situacije, koja u prvom redu dodatno produbljuje krizu i seje nepoverenje u trenutku kada je poverenje najpotrebnije. Ni u jednoj drugoj evropskoj državi , Španiji, Portugalu, Francuskoj ili Grčkoj, iako su sve pogođene znatno većim požarima nego Srbija (Španija je do polovine avgusta nosila više od polovine celokupne izgorele površine EU, a požar Sierra Oeste kod Ávile, sa 50.000 do 60.000 hektara, najveći je u modernoj istoriji te zemlje; Francuska je zbog požara u Žirondu sprovela najveću evakuaciju u miru u svojoj istoriji, sa 220.000 evakuisanih) nije došlo do slične političke zloupotrebe divljih požara. U Srbiji je, po pravilu, moralo doći do toga. Kao da ne znamo da postoje stvari koje ne smeju da budu deo dnevne politike. Nije požar poliitčki ishod da bi se sa političkih pozicija napadao. Podatak Evropske komisije kaže da je broj požara 2,5 puta veći 2026.godine nego pre. Dakle, mi živimo sa ovim prirodnim rizikom. Koliko je sve apsurdno pokazuje činjenica da kada se pokrene pitanje nabavke nove opreme, obrazovanja novih kapaciteta, uspostavljanje integrisanih sistema bezbednosti ponovo usledi politički napad. Dakle, neke teme ne smeju biti domen politizacije, ali trebaju da budu predmet naknadne analize što je uvek korisno. Sistem bezbednosti se ne gradi na inatu i političkom koristoljublju već na naučnim temeljima, ekspertizi i demokratičnosti. Požari u Deliblatskoj peščari ne mogu biti meta za politizaciju.

Malo se govori o tome šta se može u budućnosti uraditi. Za početak, kroz trening i obuke treba profesionalizovati dobrovoljna vatrogasna društva, unaprediti sistem civilne zaštite i uspostaviti efikasan regionalni multinacionalni centar za vanredne situacije čije bi kapacitete činile države Zapadnog Balkana. Jedan takav, efikasan centar, uklopljen u sistem rescEU, predstavljao bi odličan put jačanja regionalne saradnje, podizanja poverenja, ali i jasan signal posvećenosti evropskim integracijama. Od budućih članica se očekuje saradnja, a upravo smo videli da je ta saradnja i solidarnost ključna kod vanrednih situacija , devet aktivacija UCPM-a zbog požara samo u ovoj sezoni, uz 777 unapred pozicioniranih vatrogasaca iz 14 zemalja, dovoljno govori o razmerama u kojima ta solidarnost realno funkcioniše. Za razliku od Srpsko-ruskog humanitarnog centra, čiji se operativni doprinos teško verifikuje na osnovu javnih podataka, dobili bismo merljiv, transparentan i regionalno ukorenjen kapacitet.

Ovako, kao i u ranijim slučajevima teških kriza, dobijamo propagandnu predstavu, dok istovremeno od EU dobijamo operativnu i delotvornu solidarnost. Nesrazmeran obim medijskog materijala koji u izvesnoj euforiji prati aktivnosti jednog ruskog aviona nije slučajna stvar, dok se u istoj meri ne prati angažovanje 124 vatrogasca iz Rumunije i Nemačke i posada četiri helikoptera koji učestvuju u gašenju požara. Sledeći put kada se bude tvrdilo da su Srbi „rusofili“, treba se podsetiti ove nesrazmere u medijskom izveštavanju o međunarodnoj pomoći u požarima i zapitati se ko je pomagao, a ko je “iznajmljen i plaćen” da bi dodatno vodio svoju propaganda “bratske pomoći”. Dvanaest godina pričamo o "najvećem humanitarnom centru na Balkanu" u Nišu. Kada su ovog avgusta dva velika požara krenula da gutaju Deliblatsku peščaru i jug Srbije, taj centar se, kao i uvek, nije čuo ni video. Umesto njega, za manje od 24 sata stiglo je 124 vatrogasca iz Nemačke i Rumunije i četiri helikoptera iz tri evropske zemlje, besplatno, preko mehanizma čiji smo punopravni član. Rusija je, kao i obično, poslala avion. I račun. Ko je od njih dvoje stvarno saveznik, videli smo ovog leta.