TRAMPOVA GEOPOLITIČKA OFANZIVA: Vašington pregovara sa Moskvom, Iran nudi dogovor - PINKOV GEOPOLITIČKI PREGLED NEDELJE

Geopolitičke tenzije na Bliskom istoku dostigle su novu prelomnu tačku nakon što je Iran zvanično saopštio da je, u sklopu potencijalnog sporazuma sa Sjedinjenim Američkim Državama, spreman da otvori strateški ključni Ormuški tesnac u roku od samo dva dana. Intenzivni i do sada tajni pregovori odvijaju se preko aktivnih posrednika iz Katara i Pakistana, a diplomatski napori su ubrzani kako bi se sprečio novi talas vojnih udara. Zvanični Teheran je prvobitno u septembru predložio fazni plan rešavanja krize koji bi trajao sedam dana, ali je portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova, Esmail Bagai, potvrdio da je proces sada kondenzovan na 48 sati, naglašavajući da dalji koraci u potpunosti zavise od “spremnosti i političke volje Vašingtona”.

Sa druge strane, Bela kuća i administracija predsednika Donalda Trampa šalju mešovite signale, balansirajući između diplomatije i oštrih pretnji. Dok Tramp izjavljuje da razgovori „teku dobro”, on istovremeno upozorava javnost da bi protiv Irana mogao da upotrebi „vojni čekić” ukoliko se ne postigne konačni dogovor, dok Pentagon aktivno priprema planove za nove udare. Ključni iranski zahtevi za trajno otvaranje moreuza i deeskalaciju sukoba uključuju hitno ukidanje američke pomorske blokade iranskih luka, prekid ekonomskih sankcija, kao i odmrzavanje više od 6 milijardi dolara iranske finansijske imovine u inostranstvu.

Dugotrajna blokada Ormuškog tesnaca, kroz koji inače prolazi oko 20 do 25 odsto ukupne svetske nafte i velike količine tečnog prirodnog gasa (LNG), izazvala je istorijski šok na globalnom energetskom tržištu. Iako su same najave o mogućem diplomatskom rešenju ublažile trenutni pritisak i spustile cenu sirove nafte tipa Brent za oko 4 do 6 procenata, na nivo od oko 104 do 108 dolara po barelu, tržišta i dalje ostaju izuzetno nestabilna. Finansijski analitičari poput eksperata iz banke Goldman Sachs upozoravaju da bi, u slučaju propasti pregovora i obnavljanja neprijateljstava, cene nafte mogle naglo da skoče i do 140 dolara po barelu tokom sledeće godine, što bi pokrenulo novi talas globalne inflacije i ozbiljno ugrozilo snabdevanje u Aziji i Evropi.

Pored neposrednih energetskih potresa, ekonomska cena osmomesečnog sukoba na Bliskom istoku poprima katastrofalne razmere. Prema zvaničnim procenama Ujedinjenih nacija (UN), koje su predstavljene na Svetskom investicionom forumu u Dohi, za ekonomski oporavak arapskog sveta i rekonstrukciju infrastrukture uništene u sukobima biće potrebno najmanje 1,4 biliona dolara kroz petogodišnji period. Zvaničnici UN-a ističu da je ovaj rat ogolio duboke strukturne slabosti u regionu, uključujući nisku produktivnost i preveliku zavisnost od fosilnih goriva. Razaranja elektroenergetskih mreža, transportnih čvorišta i stambenih objekata zahtevaće masovni međunarodni finansijski plan kako bi se sprečio potpuni kolaps regionalne ekonomije nakon što oružje konačno utihne.

Izrael se suočava sa novim unutrašnjopolitičkim izazovom nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 27. oktobra, koji su zemlju uveli u duboku političku pat-poziciju bez jasnog pobednika. Desno-konzervativni blok aktuelnog premijera Benjamina Netanjahua, predvođen strankom Likud, osvojio je 53 mandata, dok je opozicioni „Blok za promene” na čelu sa bivšim vojnim komandantom i liderom centrističke partije Jašar, Gadijem Ajzenkotom, osigurao 48 poslaničkih mesta. Pošto nijedan tabor nije uspeo da dostigne neophodnu apsolutnu većinu od 61 mandata u Knesetu koji broji 120 mesta, ključni tas na vagi postale su arapske partije (Zajednička lista i Ra'am) koje su ostvarile istorijski uspeh osvojivši rekordnih 19 mandata. Tokom predizborne kampanje, većina jevrejskih stranaka izričito je odbacila saradnju sa arapskim predstavnicima, pa bi formiranje stabilne vlasti sada zahtevalo kršenje tih obećanja, što dodatno produbljuje polarizaciju i izaziva ulične proteste suprotstavljenih pristalica u Tel Avivu.

U ovoj složenoj situaciji, fokus političke javnosti usmeren je na predsednika države Isaka Hercoga, koji započinje zvanične konsultacije sa predstavnicima svih 11 parlamentarnih partija pre nego što poveri mandat za sastav nove vlade. Hercog se suočava sa delikatnom odlukom da li da prvi pokušaj pruži Netanjahuu, čiji je tabor pojedinačno jači, ili Ajzenkotu, koga je čitav opozicioni blok zvanično podržao i prema kome arapske partije signaliziraju spremnost za saradnju kako bi svrgnule aktuelnog premijera. Mandatar će imati rok od 28 dana, uz mogućnost produženja za još 14 dana, da osigura parlamentarnu većinu. Politički analitičari upozoravaju da bi, ukoliko ovi iscrpljujući pregovori propadnu ili ako se ne postigne dogovor o vladi nacionalnog jedinstva, Izrael početkom sledeće godine mogao ponovo izaći na birališta, pri čemu bi Netanjahu u međuvremenu ostao na funkciji privremenog premijera.

Politička kriza u Belgiji eskalirala je kada je premijer Bart De Wever zvanično ponudio ostavku kralju Filipu, nakon potpunog sloma maratonskih pregovora petočlane vladajuće koalicije. Glavni kamen spoticanja bio je plan za popunjavanje budžetske rupe teške 10 milijardi evra do 2029. godine kako bi se deficit zemlje, koji iznosi 5,2% BDP-a, uskladio sa evropskim pravilima. Oštre ideološke podele između flamanskih socijalista (stranka Vooruit), koji su zahtevali veće poreze za najbogatije, i frankofonih liberala (pokret MR), koji su to kategorički odbili uz ocenu da bi novi nameti podstakli inflaciju, u potpunosti su blokirale usvajanje budžeta za 2027. godinu.

Kralj Filip je doneo odluku da privremeno odloži prihvatanje premijerove ostavke i hitno pokrene konsultacije sa liderima političkih partija kako bi se izbegao dugotrajni institucionalni vakuum. Situacija je dodatno napeta jer De Wever odbija opciju prelaznog (privremenog) budžeta za novu godinu, dok se ekonomska situacija usled rastućeg državnog duga od preko 110% BDP-a ubrzano pogoršava. Ukoliko ove hitne konsultacije propadnu i Belgija krene ka prevremenim izborima, analitičari upozoravaju da bi to moglo drastično ojačati radikalne desničarske i levičarske formacije koje trenutno beleže odlične rezultate u anketama.

Bugarska je dobila prvu predsednicu u svojoj istoriji nakon što je Ilijana Jotova, nezavisna kandidatkinja sa snažnom podrškom bugarskih socijalista i vladajuće partije „Progresivna Bugarska“, odnela ubedljivu pobedu u drugom krugu izbora. Centralna izborna komisija potvrdila je da je Jotova osvojila 57,56% glasova, porazivši proevropskog i liberalnog rivala Andreja Đurova koji je dobio 39,48%. Pobeda Jotove (62), bivše dugogodišnje potpredsednice i evroposlanice, učvrstila je kontrolu struktura bliskih premijeru Rumenu Radevu nad svim granama vlasti, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost prozapadne opozicije u pogledu unutrašnje kontrole i političkog balansa u zemlji.

Iako je Jotova tokom kampanje otvoreno zagovarala prekid slanja vojne pomoći Ukrajini, stvaranje „koalicije za mir“ i ukidanje sankcija Moskvi, njen stvarni manevarski prostor biće pod strogim spoljnopolitičkim ograničenjima. Bugarska ekonomija direktno zavisi od finansijskih injekcija iz kohezionih fondova Evropske unije, dok njenu nacionalnu bezbednost garantuje NATO, posebno u svetlu nedavnih učestalih incidenata i napada dronovima na trgovačke brodove u Crnom moru, tik uz bugarsku obalu. Očekuje se da će nova predsednica morati da balansira između svoje proruske retorike i jasnih obaveza prema Briselu i Vašingtonu, uprkos tome što je i zvanični Brisel čestitao pobedu uz poruku da očekuje nastavak saradnje u oblastima odbrane i energetske nezavisnosti.

Širom Francuske i Albanije protekli vikend obeležili su nasilni ulični nemiri sa stotinama uhapšenih. U Parizu je treći uzastopni vikend demonstracija prerasao u otvoreni rat na ulicama, a tužilaštvo je pokrenulo istragu za pokušaj ubistva nakon što su ekstremne grupe demonstranata zasule žandarmeriju sofisticiranim Molotovljevim koktelima, pri čemu je jedan vojni policajac (žandarm) živ zapaljen i zadobio opekotine drugog stepena. Protesti, koje predvode srednjoškolci i studenti u saradnji sa sindikatima, pokrenuti su zbog katastrofalnog stanja u prosveti, nedostatka nastavnika i skoka troškova života, a francuski ministar unutrašnjih poslova osudio je „izuzetno nasilje huligana“ nakon što je širom zemlje privedeno blizu 780 osoba.

Istovremeno, Albaniju već tri nedelje potresa takozvana „Flamingo revolucija“, decentralizovani pokret predvođen studentima i profesorima koji traže hitnu ostavku premijera Edija Rame zbog korupcije, visokih školarina i ekonomske bezperspektivnosti. Protesti u Tirani postali su izuzetno nasilni, sa demonstrantima koji pale banke, poslovne objekte i automobile, dok policija uzvraća suzavcem, vodenim topovima i gumenim mecima, što je dosad rezultiralo desetinama povređenih i uhapšenih. Sukob je dobio i dublju dimenziju jer je gnev studenata delom pokrenut i kontroverznim projektom izgradnje luksuznog turističkog kompleksa Džareda Kušnera na zaštićenom obalskom području, dok premijer Rama odbija da podnese ostavku, optužuje strane aktere za dezinformacije i uvodi drakonske zakone koji predviđaju kazne do 5.500 evra za svakoga ko se samo zatekne u nasilnoj masi.

Nasuprot nasilnim sukobima u Francuskoj, protesti mladih u Nemačkoj odlikuju se znatno većom institucionalnom disciplinom i fokusom na ekološke i ekonomske politike, što jasno oslikava različit model mobilizacije i radikalizacije. Dok su francuski studenti masovno izašli na ulice kroz decentralizovane, borbene sindikalne mreže tražeći ostavku vlasti uz direktne fizičke sukobe sa žandarmerijom, nemačka omladina svoje nezadovoljstvo artikuliše kroz visoko organizovane, ali strogo mirne marševe pod okriljem klimatskih pokreta i studentskih parlamenata. Njihovi ciljevi nisu usmereni na rušenje vlade, već na konkretne zahteve poput zadržavanja subvencionisanih karata za prevoz, reforme finansiranja visokog obrazovanja (BAföG) i ubrzanja zelene tranzicije. Ova očigledna razlika u vrsti protesta pokazuje da nemački model teži pritisku kroz pregovore i ulične performanse, dok francuski protestni duh zadržava tradiciju direktne i agresivne konfrontacije sa državnim aparatom kao glavnim sredstvom borbe.

Diplomatija iza zatvorenih vrata i administracija Donalda Trampa ponovo su u fokusu međunarodne javnosti nakon potvrde o postojanju tajnih pregovaračkih kanala sa Moskvom. Bela kuća aktivno razmatra mogućnost delimičnog ili potpunog ublažavanja kaznenih mera usmerenih protiv Ruskog fonda za direktne investicije (RDIF). Ovaj suvereni fond, koji je bio ključni instrument Kremlja za privlačenje stranog kapitala pre uvođenja sveobuhvatnih sankcija, sada se posmatra kao ključni ekonomski ulog i moneta za potkusurivanje u širim naporima Vašingtona da sedne za pregovarački sto i ubrza okončanje sukoba u Ukrajini.

Finansijski podsticaji i reakcije saveznika pokazuju kompleksnost ovih ekonomskih manevara. Potencijalno odmrzavanje operacija RDIF-a omogućilo bi Rusiji ponovni pristup međunarodnim finansijskim tokovima i investicionim projektima na Bliskom istoku i u Aziji, što je korak kojem se Kijev i pojedine evropske prestonice oštro protive. Zvaničnici iz Brisela upozoravaju da bi prevremeno ukidanje sankcija bez čvrstih vojnih garancija Moskve moglo narušiti jedinstvo zapadne koalicije, dok Vašington sa druge strane veruje da se ekonomska izolacija mora pametno dozirati kako bi se ruska strana motivisala na kompromis i teritorijalne ustupke.

Situacija na samom frontu je stabilna i bez većih promena, ali ono što stvara problem Ukrajini u odbrani civilne infrastrukture jeste nestašica municije za najnaprednije odbrambene pvo sisteme. Zalihe protivvazdušnih raketa za sistem Patriot pale su na istorijski minimum usled intenziviranih ruskih napada bespilotnim letelicama i balističkim projektilima na energetsku infrastrukturu. Zbog nedostatka ovih presretača, ukrajinska komanda je primorana da donosi teške odluke o prioritetima odbrane, ostavljajući pojedine industrijske centre i vojna čvorišta praktično nezaštićenim, dok istovremeno apeluje na evropske partnere da hitno ustupe sopstvene zalihe.

Dodatnu zategnutost u odnosima Kijeva i Vašingtona izazvala je nedavna odluka Bele kuće da uvede striktne geografske i operativne restrikcije na korišćenje satelitske mreže Starshield. Ova vojna, visoko obezbeđena verzija komercijalnog sistema Starlink, ključna je za upravljanje ukrajinskim izviđačkim dronovima i koordinaciju trupa na prvoj liniji fronta. Američko ograničavanje pristupa signalu u određenim zonama duboko unutar teritorije pod ruskom kontrolom uvedeno je zbog straha od direktne eskalacije sukoba sa Moskvom, što je u Kijevu protumačeno kao direktno sputavanje njihovih ofanzivnih kapaciteta u odsudnom trenutku rata.

Sedamnaesti Samit UN-a o biodiverzitetu (COP17), koji je održan u glavnom gradu Jermenije, Jerevanu, završen je usvajanjem strateškog dokumenta pod nazivom „Yerevan Pathway“ (Jerevanski put). Ovaj dogovor predstavlja ključnu mapu puta na polovini preostalog vremena do 2030. godine, s obzirom na to da je zvanični globalni pregled pokazao da svet ozbiljno kasni sa ispunjavanjem 23 cilja iz ranije usvojenog Kunming-Montreal okvira. Među najznačajnijim uspesima samita izdvaja se usvajanje istorijskih „Sevan smernica“ (Sevan Guidelines), kojima se formalno uspostavlja stalno telo u okviru UN-a koje domorodačkom stanovništvu i lokalnim zajednicama daje znatno veću ulogu i glas u kreiranju globalnih politika za očuvanje prirode.

Ipak, glavni kamen spoticanja ostalo je pitanje finansiranja, jer su potrebe za obnavljanje ekosistema i dalje daleko veće od raspoloživih sredstava. Tokom samita prikupljeno je blizu 2 milijarde dolara novih finansijskih obećanja, uključujući 560 miliona kroz Globalni fond za životnu sredinu (GEF) i 500 miliona od saveza organizacija za oporavak vrsta (Species Recovery Alliance). Međutim, bogate razvijene nacije nisu uspele da ostvare ranije zacrtane ciljeve finansiranja, a unutar pregovora je nastao dubok jaz jer su Evropska unija i druge zapadne zemlje insistirale na tome da u bazu donatora uđu velike brzorastuće ekonomije poput Kine i zalivskih zemalja, čemu su se oštro usprotivile države poput Indije i Brazila.

Globalna finansijska tržišta i dalje se suočavaju sa nestabilnošću zbog agresivne trgovinske politike administracije Donalda Trampa, koja koristi carine kao glavno strateško oruđe ekonomskog nacionalizma. Tokom druge polovine 2025. i tokom 2026. godine, pretnje i uvođenje novih nameta izazvali su oštre potrese, posebno nakon što je Vrhovni sud SAD početkom godine proglasio neustavnim masovno uvođenje carina na osnovu IEEPA akta za preko 180 zemalja, što je nateralo Vašington da pređe na ciljane, bilateralne pregovore pod pretnjom visokih taksi. Sjedinjene Države su tako nametnule ili zapretile carinama na aluminijum, farmaceutske proizvode i dronove, koristeći ekonomske pritiske da primoraju partnere na ustupke.

Ove tenzije su duboko uzdrmale i odnose unutar NATO alijanse, gde Tramp zahteva da evropski saveznici drastično povećaju svoja izdvajanja za odbranu. Iako je Vašington uspeo da obezbedi privremeno primirje sa Evropskom unijom – kroz sporazum u Škotskoj kojim su američke carine na evropsku robu (uključujući automobile) ograničene na 15%, dok se EU obavezala na kupovinu američkih energenata vrednih 750 milijardi dolara – pritisak na saveznike nije popustio. Bela kuća je nedavno istakla da je uspešno iskoristila carinske pretnje kao polugu da privoli NATO članice na podizanje vojnih budžeta na čak 5% BDP-a do 2035. godine, ali MMF i ekonomski analitičari upozoravaju da ove restriktivne mere i dalje predstavljaju ogroman materijalni rizik koji preti da izazove spiralu odmazde i trajno uspori globalni privredni rast.