„Kada si Rimu, ponašaj se kao Rimljanin“ - stara je i svima poznata poslovica koja ima svoje logičko i iskustvom potvrđeno opravdanje, zasnovano na uvažavanju realnosti. Nezgoda nastaje kada se Rim u međuvremenu promeni, a navopridošli posetici odbiju da tu novu realnost prihvate, ne shvatajući da Rim u koji su pošli, nije onaj u koji su stigli. Suprotno sopstvenoj nameri, oni tako zapravo postanu još veći stranci nego što su bili kada su krenuli.

Da bismo razumeli kako se Rim promenio, dovoljno je napomenuti da više nema globalnog Rima. Raspao se. Posle dve godine zatvaranja usled kovid pandemije i s početkom rata u Ukrajini, jedinstveno svetsko tržište i globalni Pax Americana projekat prestaju da realno postoje, što znači da i zakoni političke ekonomije koji su važili u takvom sistemu više - ne važe. Do sada podraumevana lineranost, s više manje jedinstvenom globalnom cenom za robe i usluge, te valutom u kojoj se ta cena plaća, ustupa mesto diskontinuiranom, pa čak i punktualnom tržištu. U njemu cena usluga i robe više nije jedinstvena, već zavisi od mesta na kom ih kupujete, od koga ih kupujete, kao i od valute kojom ih plaćate. Razloga ima mnogo, od prekida globalnih lanaca snabdevanja do poodmaklog procesa dedolarizacije, preko zatvaranja nacionalnih granica u pandemiji, političke, ideološke i kulturalne polarizacije, pa do sadašnjeg embarga na ruske energente koji za posledicu ima dodatnu spiralu dedolarizacije i još veće probleme u lancima proizvodnje. Da nema više Rima odglasio je i nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer u izjavi da je san o jedinstvenom evropskom domu, čitaj tržištu, propao. On je to konstatovao u istom danu u kom su se širom Srbije održavale svečanosti povodom evropske perspektive Srbije. „Oda radosti“ je očigledno bila preglasna, pa niko nije čuo njegove reči.

Kako u našem fokusu nisu toliko uzroci koliko posledice deglobalizacije, pomenućemo najvažniju - promenu sistema ka autarhičnom ekonomskom modelu koji u doba krize ima neuporedivo više prednosti u odnosu na liberalni, jer ne zavisi od oscilacija na ostacima globalnog tržišta. Efikasnost liberalnog modela ustupa mesto održivosti i zaokruženosti nacionalne proizvodnje. Nova formula će biti: sopstveni model automobila koji ide 75 km na čas vredi više od stranog koji ide 300 km čas, a za koji nisu stigli kablovi iz Srbije ili neon iz Ukrajine potreban za proizvodnju poluprovodnika. Ne treba napominjati da bez poluprovodnika, ni kablovi iz Srbije neće biti potrebni. Termodinamička zakonomernost po kojoj sistemi teže stanju haosa tj. entropije, kaže da što proizvodni lanac više zavisi od uvoznih karika to je, verovatnoća njegovog pucanja veća. Kraći lanac, manja verovatnoća. Čiji uvozni lanac bude imao najmanje karika, uključujući i energente, taj će verovatno voziti autmobil. Ostali baš i ne.

Druga bitna posledica kraha globalnog tržišta je sažeta u sledećoj dilemi - ako globalno tržište ne funkcioniše, ko će tačno regulistati ekonomiju budući da su neoliberalni ideolozi tvrdili da je upravo tržište najbolji ekonomski regulator. Ko drugi nego država, koja se svoje uloge odrekla u korist „prerano i iznenada“ preminulog tržišnog regulatora, koji istini za volju ni do sada nije bog zna kako funkcionisao. Povratak ekonomskom suverenitetu, sposobnost da se kontroliše protok kapitala, te roba i usluga uslov je sposobnosti države da zadovolji osnovne potrebe stanovništva. Ukoliko propusti da to uradi, to ne znači samo socijalnu imploziju već i krah države, pa pitanje kontrole ili slobode tržišta postaje irelevantno. Jer, kada nema stanovništva, nema ni tržišta. Kako u kontekstu navedenog komentarisati zahteve za izvoz srpske hrane od lobista iz NALED-a i PKS da se kvote za izvoz povećaju u trenutku dok Kina kupuje polovinu svetskih zaliha hrane, a rafovi u nemačkim prodavnicama se prazne. Koliko će tačno vredeti ekonomski uticaj i profit NALEDA-a kada se cene hrane na globalnom tržištu sretnu sa minimalnim zaradama u Srbiji?

Treća posledica je demonetarizacija i dekapitalizacija ekonomije i proizvodnje usled stihijskih poremećaja na tržištu novca i kapitala. Novac kao roba, po logici stvari, ustupa mesto fizčkoj robi, jer je tržište koje je podrazumevalo da posedovanje novca znači automatski i posedovanje robe prestalo da funkcioniše. Drugim rečima, u slučaju EU sakcija Rusiji, možete da imate koliko god hoćete evra, ali vam to ne garantuje da ćete za te evre dobiti naftu ili gas. Vaš kapital denominovan u evrima tako gubi vrednost, jer ne možete da ga, za razliku od nafte, sipate u rezervoar. Vreme u kome će sposobnost proizvodnje megavata struje ili hiljadu tona pšenice vredeti više nego najveći strani kapital, došlo je još koliko juče. Ako tu pšenicu i prodate za evre šta ćete tačno za njih da kupite? Tu istu pšenicu koju ste prodali? Ne mora da znači da će vam je prodati ili onaj ko je kupio ili neko treći. Sposobnost države da, nezavisno od stranog kapitala, pokrene sopstvenu proizvodnju postoje prvorazredna ekonomska nužnost. Umesto toga, a u zamenu za evropske fondove, ministarka energetike Zorana Mihajlović još jednom potvrđuje svoju posvećenost zelenim agendama, odnosno prozvodnji ekoloških politika umesto kilovata. Fiskalno stabilna Nemačka za to vreme savetuje građanima nošenje drugog džempera kako bi se, usled nedostaka ruskog uglja, uštedelo na energiji.

Uporedo s povratkom na ekonomiju proizvodnje i modela samodovoljnosti, nameće se i problem socijalizacije ekonomije. Ako je u liberalnom sistemu primarno pitanje bilo koliki BDP imaš po glavi stanovika, u zatvorenim ili poluotvorenim termodinamičkim sistemima deglobalizovanog sveta, najvažnija dilema jeste kako su taj BDP i ekonomski teret raspoređeni unutar sistema u cilju smanjivanja entropija i očuvanja stabilnosti tog sistema usled socijalnih napetosti. Ekonomska emigracija, kao sigurnosni ventil koji je smanjivao socijalni pritisak i temeperaturu u otvorenom sistemu emitijući višak toplote van njega, sutra verovatno neće biti dostupno rešenje, jer siromašniji slojevi neće imati kuda da odu u pečalbu. Takođe, možemo da očekujemo i veliki broj povratnika iz inostranstva sa mrtvim kapitalima koje će biti nemoguće reinvestirati u Srbiji. Od sposobnosti države da reguliše unutrašnji socijalni pritisak zavisi da li će se stabilnost sistema održati, odnosno, da li će socijalne ekspolozije biti ili ne. Kada se ekspolozija desi, nevažno je koliki smo BDP imali pre nje. Držeći Srbiju u zoni evra, ekonomska elita svesno izlaže sopstveni narod naglom osiromašenju, plaćajući Briselu inflatorni porez, nastao zato što je taj isti Brisel uveo sankcije Rusiji. Kako ni teret, ni brzina osiromašenja neće ići istom brzinom za sve slojeve, nagradno pitanje od hiljadu BDP-a nije da li će, već samo kada će ozbiljno korodirana socijalna struktura pući. To će već podjednako sve da zaboli.