Ropstvo počinje obećanjem

Ka­da je ima­la dva­de­set go­di­na, kra­jem de­ve­de­se­tih, jed­na de­voj­ka je po­ve­ro­va­la da je ko­nač­no sre­la lju­bav svog ži­vo­ta. Ušla je u voz ka za­pad­noj Evro­pi ube­đe­na da pu­tu­je u bo­lji svet. Ume­sto to­ga, pro­ve­la je dve go­di­ne u pri­nud­noj pro­sti­tu­ci­ji, pod pret­njom čo­ve­ka ko­ji joj je obe­ćao sve. Iz­vu­kla se sa­ma i da­nas svo­ju pri­ču go­vo­ri na­glas, da bi dru­ge de­voj­ke sa­ču­va­la. Nje­na zam­ka ima­la je li­ce deč­ka i ob­lik obe­ća­nja.

Ista zam­ka da­nas no­si dru­go ode­lo. Voz je po­stao avi­on za ju­go­i­stoč­nu Azi­ju, a po­red sek­su­al­ne eks­plo­a­ta­ci­je po­ja­vi­li su se i cen­tri za on­lajn pre­va­re, zgra­de pu­ne ra­ču­na­ra, opa­sa­ne bo­dlji­ka­vom ži­com. Mla­dić za lap­to­pom, pod pret­njom ba­ti­na, ma­mi ne­po­zna­tog čo­ve­ka u la­žnu in­ve­sti­ci­ju ili iz­mi­šlje­nu lju­bav. Uje­di­nje­ne na­ci­je su ovo­go­di­šnju te­mu Svet­skog da­na bor­be pro­tiv tr­go­vi­ne lju­di­ma, ko­ji se obe­le­ža­va 30. ju­la, na­zva­le „Za­ro­blje­ni iza pre­va­re”. Naj­br­že ras­tu­ći ob­lik sa­vre­me­nog rop­stva ne po­či­nje ot­mi­com. Po­či­nje obe­ća­njem.

Put u to rop­stvo go­to­vo uvek iz­gle­da pri­stoj­no. Kri­mi­nal­na mre­ža ob­ja­vi po­nu­du ko­ja de­lu­je kao iz­laz iz ne­vo­lje, do­bru pla­tu i po­sao u ino­stran­stvu bez tra­že­nog is­ku­stva. Ka­da čo­vek stig­ne, odu­zmu mu pa­soš i iz­mi­sle dug za kar­tu i sme­štaj, a slo­bo­da ne­sta­ne istog da­na. Oda­tle ra­di na ot­pla­ti du­ga ko­ji je smi­šljen ta­ko da ni­ka­da ne pad­ne na nu­lu, a dnev­na nor­ma me­ri se bro­jem pre­va­re­nih lju­di. Ko nor­mu ne is­pu­ni, pla­ća gla­đu i ba­ti­na­ma, a one ko­ji se su­prot­sta­ve pre­pu­šta­ju dru­gim kri­mi­nal­nim gru­pa­ma. Pre­ma pro­ce­na­ma Uje­di­nje­nih na­ci­ja, u ta­kvim cen­tri­ma u Kam­bo­dži, Mjan­ma­ru i La­o­su ra­di vi­še od tri sto­ti­ne hi­lja­da za­ro­blje­nih lju­di, a nji­hov go­di­šnji pri­hod me­ri se de­se­ti­na­ma mi­li­jar­di do­la­ra. Ve­štač­ka in­te­li­gen­ci­ja da­la im je no­vu br­zi­nu jer klo­ni­ra­ni glas i la­žno li­ce da­nas go­vo­re go­to­vo sva­ki je­zik, a dru­štve­ne mre­že i apli­ka­ci­je za do­pi­si­va­nje osta­ju glav­ni ka­nal vr­bo­va­nja.

Od jed­nog zlo­či­na na­sta­ju dve žr­tve u isti mah. Pr­va je čo­vek za­klju­čan iza ekra­na, pri­mo­ran da či­ni kri­vič­no de­lo. Dru­ga je pen­zi­o­ner u Kra­gu­jev­cu ko­ji osta­ne bez ušte­đe­vi­ne, ili po­ro­di­ca ko­ja po­ve­ru­je la­žnom in­ve­sti­ci­o­nom fon­du. Pr­vi je, na pa­pi­ru, i sam po­či­ni­lac, i tu se si­stem naj­če­šće spo­tak­ne. Po­li­ci­ja u nje­mu vi­di pre­va­ran­ta, a ret­ko ko po­sta­vi pi­ta­nje ka­ko je uop­šte do­speo za taj sto. Dok se žr­tva tre­ti­ra kao kri­vac, tr­go­vac osta­je ne­u­hva­tljiv.

Sr­bi­ja u toj sli­ci ni­je sa­mo po­sma­trač. Naj­ve­ći broj žr­ta­va kod nas i da­lje či­ne na­ši gra­đa­ni, eks­plo­a­ti­sa­ni u sop­stve­noj ze­mlji, sek­su­al­no i rad­no. To­kom 2025. go­di­ne Cen­tar za za­šti­tu žr­ta­va tr­go­vi­ne lju­di­ma pri­mio je re­kord­ne 242 pri­ja­ve sum­nje, 32 od­sto vi­še ne­go go­di­nu ra­ni­je i sko­ro dvo­stru­ko vi­še ne­go 2021. Broj for­mal­no iden­ti­fi­ko­va­nih žr­ta­va ra­ste pe­tu go­di­nu za­re­dom i do­sti­gao je 75, naj­vi­še od osni­va­nja Cen­tra. Že­ne či­ne 68 od­sto iden­ti­fi­ko­va­nih žr­ta­va, a de­ca čak 41 od­sto. Struč­nja­ci pro­ce­nju­ju da je stvar­ni broj i da­lje ve­ći jer žr­tva naj­če­šće i ne zna da je žr­tva. Pr­vi put ot­ka­ko Cen­tar po­sto­ji, naj­vi­še pri­ja­va od­no­si se na stra­ne dr­ža­vlja­ne, njih 155, uglav­nom do­ve­de­ne ra­di rad­ne eks­plo­a­ta­ci­je. Sr­bi­ja je ta­ko i sa­ma po­sta­la od­re­di­šte, me­sto na ko­je se lju­di iz Azi­je i Afri­ke do­vo­de da bi ov­de bi­li is­ko­ri­šće­ni. De­voj­ka ko­ju po­zna­nik uvu­če u sek­su­al­nu eks­plo­a­ta­ci­ju, rad­nik ko­me na gra­di­li­štu odu­zmu do­ku­men­ta i za­ra­du, de­te pri­mo­ra­no na pro­sja­če­nje ili mla­dić za­tvo­ren u cen­tru za on­lajn pre­va­re, raz­li­či­ta su li­ca istog zlo­či­na.

Iza sva­ke od tih sud­bi­na sto­ji isti po­če­tak, čo­vek ko­ji vi­še ne vi­di iz­laz. Tr­go­vac lju­di­ma tra­ži upra­vo ono­ga ko­me je ne­sta­la na­da da će po­šte­no pro­me­ni­ti svoj ži­vot, jer ta­kav pri­sta­je na uslo­ve ko­je bi sva­ko dru­gi od­bio. Za­to se ova bor­ba ne do­bi­ja sa­mo u po­li­cij­skim ak­ci­ja­ma i sud­ni­ca­ma. Do­bi­ja se i ta­mo gde čo­vek ima raz­log da osta­ne i po­sao od kog mo­že da ži­vi, jer se ti­me tr­gov­cu od­u­zi­ma si­ro­vi­na pre ne­go što ju je uzeo u ru­ke.

Od­go­vor dr­ža­ve za­to mo­ra da bu­de ši­ri od hap­še­nja. Skup­šti­na je ove go­di­ne pr­vi put po­seb­nim za­ko­nom ure­di­la ovu oblast. Za­kon o spre­ča­va­nju i su­zbi­ja­nju tr­go­vi­ne lju­di­ma i za­šti­ti žr­ta­va us­po­sta­vlja ja­sni­ji si­stem za­šti­te i te­ži­šte sta­vlja na to da žr­tva do­bi­je pri­znat sta­tus i du­go­roč­nu po­dr­šku, a ne sa­mo po­moć u tre­nut­ku ka­da bu­de pro­na­đe­na. Ti­me se do­ti­če upra­vo ono me­sto na ko­me se si­stem do­sad spo­ti­cao, raz­li­ka iz­me­đu žr­tve i kriv­ca. Da taj rad da­je re­zul­tat, po­tvr­đu­je i oce­na sa stra­ne, jer je Sr­bi­ja u po­sled­njem iz­ve­šta­ju ame­rič­kog Stejt de­part­men­ta o tr­go­vi­ni lju­di­ma na­pre­do­va­la na Ni­vo 2. Uz in­sti­tu­ci­je sto­ji i bes­plat­na, ano­nim­na li­ni­ja 0800 100 388. Sva­ka žr­tva ko­ja pro­go­vo­ri, kao ona de­voj­ka ko­ja je po­sle sve­ga na­šla glas, ru­ši ti­ši­nu u ko­joj se ova tr­go­vi­na naj­bo­lje skri­va.

Ni od­go­vor­nost za ovu po­ja­vu ni­je rav­no­mer­no ras­po­re­đe­na. Ze­mlja­ma po­re­kla i tran­zi­ta ra­do se dr­že lek­ci­je, dok se mno­go ma­nje go­vo­ri o tr­ži­šti­ma na ko­ji­ma se plo­do­vi eks­plo­a­ta­ci­je tro­še i o nov­cu ko­ji se, opran kroz te pre­va­re, sli­va u naj­ra­zvi­je­ni­je eko­no­mi­je. Isti la­nac ko­ji dr­ži ro­ba u azij­skom lo­go­ru pra­zni ra­čun pen­zi­o­ne­ra u Evro­pi. Bor­ba pro­tiv tr­go­vi­ne lju­di­ma bi­će uver­lji­va tek ka­da ista pra­vi­la bu­du va­ži­la i za ono­ga ko eks­plo­a­ti­še i za ono­ga ko na eks­plo­a­ta­ci­ji za­ra­đu­je. Ozbilj­nost jed­ne dr­ža­ve me­ri se bro­jem lju­di ko­je uspe da iz­vu­če pre ne­go što po­sta­nu broj u go­di­šnjem iz­ve­šta­ju. Do­kle god očaj mo­že da se pro­da kao na­da, tr­gov­ci lju­di­ma ima­će svo­ju ro­bu.