Ana Bejts je bila žena visoka skoro dva i po metra, čija ljubavna priča deluje poput filma, kao i ceo njen život! Naime, nekada sudbina ispiše scenario koji ni najbolji scenaristi ne mogu da osmisle! Bile je neverovatna dama koja je neobičan izgleda pretvorila u svoju prednost. Kada je postala popularna, imala je bezbroj udvačara, među kojima su bili i oni koji su želeli samo da je iskoriste kako bi pofitirali. Ali, umela je ona sa svime da se nosi, sve dok joj život nije zadao težak udarac.
Ana Hejning Svon je rođena 6. avgusta 1846. godine u skromnoj škotskoj poljoprivrednoj porodici. Njeni roditelji, En Grejam i Aleksandar Svon, nikada nisu mogli da zamisle da će njihovo treće dete postati pravo čudo prirode. Dok je njenih dvanaestoro braće i sestara odrastalo kao i sva druga deca, Ana je izgledala kao da žuri da osvoji svet - i bukvalno i figurativno.
Sa četiri godine, devojčica je nadvisivala svoje vršnjake za punih dvadeset centimetara i težila je preko četrdeset kilograma. Sa petnaestom godinom, njena visina je prešla dva metra – brojka koja i dalje zapanjuje. Krivac je bio tumor hipofize koji je lučio prekomerne količine hormona rasta, stanje poznato u medicini kao gigantizam.
Anin otac je pokazao izuzetnu brigu i razumevanje. Kada je školska klupa njegove ćerke postala premala, lično joj je napravio novu - veliku i udobnu. Krevet odgovarajuće veličine je takođe napravljen posebno za nju.
— Silvana (@Silvana71376830) 04. децембар 2025.
„Stani uspravno i budi ponosna na svoje škotsko nasleđe“, opomenula je baka svoju unuku, a te reči su postale moto buduće zvezde, koja je izrasla u ženu od dva i po metra.
Radoznali ljudi dolazili u njihovu kuću samo da vide "čudo"
Ali ljubav njenog oca nije mogla da zaštiti devojčicu od radoznalih pogleda komšija. Vest o „maloj džinu“ proširila se Novom Škotskom poput požara. Lokalne novine su je nazvale „džinovskom bebom“, a gomile posmatrača su se slile u seosku kuću.
Porodica Svon je bila siromašna, a njihovoj ćerki koja je odrastala stalno je bila potrebna nova odeća i obuća u posebnoj veličini. Praktični Škoti su brzo shvatili da ako su ljudi spremni da plate da vide svoju ćerku, zašto to ne pretvore u izvor prihoda?
Tako je počela Anina umetnička karijera. Prvo, lokalni sajmovi, zatim turneje po regionu. Kritičari su optuživali njene roditelje da eksploatišu svoje dete, ali porodica je pedantno osiguravala da se predstave odvijaju u porodičnoj atmosferi i da njihova ćerka uvek bude pod njihovom zaštitom.
Ana je želela da postane učiteljica — san svake devojke u tako neobičnim okolnostima. Čak je pokušala da se obrazuje u gradu, boraveći kod svoje tetke. Ali učionice su se pokazale tesnim za njenu visinu, i nije mogla da hoda ulicom zbog gomile prolaznika. Njen san o učiteljskoj karijeri se raspao pod teretom pogleda i zlobnih šala onih oko nje.
Američki san
Godine 1862, sa šesnaest godina, Ana je krenula u osvajanje Amerike. Sam P. T. Barnum, kralj zabavnog biznisa, pozvao ju je u svoj čuveni muzej kurioziteta. Ugovor je bio zaista kneževski: dvadeset tri dolara nedeljno u zlatu (što je danas ekvivalentno oko petsto dolara), lični učitelj i časovi muzike i pevanja.
Ali najvažnije od svega, Ana je zadržala prava na svoje fotografije, što je bio revolucionaran uslov za to vreme. U Barnumovom muzeju, nije samo pokazivala svoju visinu; postala je prava umetnica. Glumila je Ledi Makbet i održavala javne sastanke, deleći svoj život i osećanja.
Zvezda crikusa
„Novoškotska divkinja“ je brzo postala zvezda. Njeno ime je krasilo plakate, veće od onih čuvenih sijamskih bliznakinja Čang i Inge. Publika je hrlila na njene predstave, a Ana je uživala u činjenici da je njena sudbina konačno u njenim rukama.
Ali sreća nije dugo trajala. Godine 1865, strašan požar je zahvatio Barnumov muzej. Stepenice su se pretvorile u plamen, a prozori su se pokazali preuskim za Aninu figuru visoku skoro dva metra, koja je do tada težila oko sto osamdeset kilograma. Trebalo je osamnaest muškaraca da je iznesu iz zapaljene zgrade.
Sve njene stvari su uništene u požaru: Ana je bila jedna od poslednjih koja je napustila zgradu, jer je nakon što je pobegla iz požara požurila da spasava druge.
Sudbonosni susret
Nakon požara u Barnumovom muzeju, Anin život se pretvorio u beskrajne turneje po Evropi i Americi. Nastupala je pred kraljevskom porodicom, šarmirajući publiku svojom duhovitošću i dostojanstvom. Posle jednog nastupa, dobila je poziv da poseti Bakingemsku palatu, gde je upoznala samu kraljicu Viktoriju. Kaže se da su ove dve snažne žene, obe suočene sa životnim izazovima, pronašle razumevanje i podršku jedna u drugoj.
Ponude za brak su pristizale na Anin adresu u velikim količinama, ali je naučila da razlikuje iskrenost od ličnog interesa. Previše ljudi je u njoj videlo samo izvor prihoda ili zanimljivost kojom se mogu hvaliti. Srce Ane ostalo je hladno sve dok joj sudbina nije navela na zanimljiv susret.
Ljubav sa čovekom njenog ranga
U Halifaks cirkusu upoznala je Martina van Burena Bejtsa - čoveka visokog skoro 180 cm i teškog 225 kg. Bila je to ljubav na prvi pogled, uz divljenje i razumevanje. Konačno, Ana je upoznala muškarca pored koga se nije osećala kao čudovište.
Anin budući muž je služio u vojsci i dobio čin kapetana. Godine 1871, održalo se venčanje veka, u pravom smislu te reči.
Venčanje Martina i Ane
Kraljica Viktorija je pala u duboku depresiju nakon smrti princa Alberta 1861. godine i oplakala je njenu smrt do kraja života, ali to je nije sprečilo da ceni ljubavne priče drugih. Kada je vest o Anininim veridbama stigla do kraljice 1871. godine, odlučila je da učini nešto posebno za svoju prijateljicu. Lično je pripremila poklon za svoju prijateljicu: venčanicu napravljenu od 100 metara satena i 50 metara čipke, ukrašenu vezenim cvetovima pomorandže. Priča se da je kraljica čak bila domaćin ceremonije u crkvi Svetog Martina.
Mladenci su takođe od kraljice dobili dijamantski prsten za mladu i zlatni sat i lanac za mladoženju. Tako je počeo bračni život najvišeg bračnog para u istoriji – bili su ukupno visoki četiri metra sedamdeset sedam centimetara.
Neobičan dom
Godinu dana nakon venčanja, par Bejts je kupio vilu u Sevilji, u državi Ojo. Kuća je bila građena po meri: visoki plafoni, široka vrata, sve prilagođeno ljudima gigantskog rasta. Međutim, zadnji deo kuće je ostao standardne veličine, za sluge i goste. Ana i Martin su želeli da se svi osećaju prijatno u njihovom domu.
Ana je postala strastvena aktivistkinja za prava životinja. Protivila se konjskim trkama i držala je stoku i tegleće konje na svojoj farmi. Par je usvojio penzionisane cirkuske životinje, uključujući i majmuna po imenu Batons, koji je postao poznat po svojim ludorijama.
Činilo se da život ide nabolje. Voljeni muž, sopstveni dom, finansijska nezavisnost. Ali najteža iskušenja su čekala Anu.
Majčinstvo
Ana je 1872. godine zatrudnela. Radost budućeg majčinstva bila je pomućena anksioznošću — lekari su upozoravali na moguće komplikacije. 19. maja rođena je devojčica, teška osam kilograma. Ali radost je trajala samo nekoliko minuta — beba nije preživela porođaj.
Ana je bila preplavljena tugom, ali je ipak pronašla snagu da izdrži tragediju. Šest godina kasnije, ponovo je zatrudnela. 18. januara 1879. godine, pukao joj je vodenjak - šest galona tečnosti, što je samo po sebi bilo anomalija. Porođaj je bio izuzetno dug. Kada se beba konačno rodila, lekar je bio užasnut: beba je bila toliko velika da akušerske forcepse nisu mogle da stanu oko njene glave.
Rodila bebu od 10 kg
Dečak je težio deset i po kilograma i bio je visok sedamdeset pet centimetara. „Na rođenju je izgledao kao normalna šestomesečna beba“, napisao je šokirani otac u svom dnevniku. Ali i ova radost je kratko trajala. Jedanaest sati nakon rođenja, beba je umrla, posthumno ušavši u Ginisovu knjigu rekorda kao najveće novorođenče u istoriji.
Gubitak dvoje dece slomio je Anu. Žena koja je osvojila srca publike širom sveta pala je u duboku depresiju. Više nije želela da nastupa, više voleći tišinu farme nego buku cirkuske arene. Nekoliko pokušaja da se vrati na scenu završilo se neuspehom – srce Ane više nije bilo usmereno ka zabavi.
Krajem 1870-ih, bračni par Bejts postali su aktivni članovi baptističke crkve. Čak su im postavljene i posebne klupe, a Ana je počela da predaje u nedeljnoj školi. Tako se konačno ostvario njen dečji san da postane učiteljica, barem donekle ublaživši njenu tugu.
Godine 1888, dan pre svog četrdeset drugog rođendana, Ana Bejts je umrla u snu od srčane insuficijencije. Tuberkuloza i problemi sa štitnom žlezdom su narušili njeno zdravlje. Martin je podigao spomenik nad njenim grobom, a godinu dana kasnije, oženio se ženom prosečne visine i preselio se u drugu kuću. Ali kada je došao njegov red da napusti ovaj svet, sahranjen je pored Ane i njihovog pokojnog sina.
Autor: D.Bošković
