Neutralnost na ruskom se piše: Belorusija

Kada ruski ministar spoljnih poslova Lavrov izrazi uverenje da će želja za članstvom u Evropskoj uniji Srbije i Jermenije „vrlo brzo nestati“, on ne izvodi samo retoričku projekciju bez dokaza, već signalizira ruske aktivnosti na terenu. Rusija u kontinuitetu radi protiv evropskih integracija Srbije. Euroskepticizam u regionu ima i svoje domaće korene, ekonomske, vrednosne, suverenističke, ali ruske operacije ne stvaraju to raspoloženje ni iz čega: one ga sistematski instrumentalizuju, pojačavaju i usmeravaju. Iza koordinisanih antizapadnih kampanja, po pravilu, stoji Rusija kao koordinator iz pozadine. Na stotine je takvih dokaza iz Evrope, SAD, Afrike i Azije. Velik deo antizapadnih dezinformacija koje kruže regionom nije spontan, nego plasiran i organizovan. Zašto onda unapred verovati da je svaka manifestacija „ljubavi prema Rusiji“ isključivo organska, samonikla i tradicionalna, kada znamo koliko se sistematski ona neguje spolja? Istovremeno, Srbija i Jermenija jesu dve tačke u kojima ruski uticaj može uspešno da ospori zapadnu privlačnost. Lavrov Srbiju vidi kao poprište gde Rusija vodi aktivni antizapadni „rat“ i on to ne krije. Otpor evropskim integracijama najčešće je organizovan crnom propagandom, dobro osmišljenim narativima i održavanjem zabluda kod dela stanovništva, ali je uslovljen operativnim sposobnostima.

U trenutku dok Lavrov priča o „nestanku želje“ za priključenjem EU, njegovi građani beže u Srbiju, Jermeniju, ali i u samu Evropsku uniju. Deluje bizarno da ministar čiji građani stoje u redovima za gorivo, čija država ne može da garantuje bezbednost civilnog vazdušnog saobraćaja, deli lekcije drugima. Ceo svet je video kuda vodi ruski izbor, dok milioni ljudi sanjaju da se nastane baš u toj Evropskoj uniji. I srpske kamiondžije, koje protestuju zbog sistema ulaska u EU, shvataju da je Evropska unija budućnost, a srpska privreda još bolje zna šta znači dostupnost evropskog tržišta.

Srbija i Jermenija predstavljaju dva istorijska primera na kojima je Rusija ne samo kapitulirala, već i aktivno doprinela stanju nacionalne nesreće. Istorijski konteksti su bitno drugačiji, kao i uzroci, ali je ishod na kraju istovetan, oslonac na Rusiju rezultira u najmanju ruku nacionalnom katastrofom. Prepoznat je dobro uhodani ruski obrazac tajnih i javnih pritisaka u cilju postizanja spoljnopolitičkih ciljeva. Kada tajne akcije ne daju potpune rezultate, ruska birokratija prelazi na teren „pohvala kroz kritiku“. Dobronamerna upozorenja iz Rusije zapravo su lista zahteva, a cena je uvek sopstvena šteta. Tako snažan pad strateškog uticaja koji je Rusija doživela, i to u vrlo kratkom vremenskom periodu, istorija retko pamti. Primera radi, Amerika je izgubila mnoge ratove, ali nijedan strateški sukob.

Agresivni rat protiv Ukrajine dodatno je potvrdio te trendove. A ti trendovi pokazuju da je od Rusije pobegao svako ko je mogao. Nijedna država istočnog bloka nije postala članica NATO-a zato što gaji iracionalnu ljubav prema toj organizaciji, već je to učinjeno radi zaštite od Rusije koja „uvek najbolje zna šta je dobro“ za svoje slabije i manje partnere. Doktrina ograničenog suvereniteta jeste ruska praksa, a ne izuzetak. Sovjetske intervencije u Budimpešti 1956. i Pragu 1968. ukazuju na obrazac da Rusiji nije strano da vojno interveniše i prema sopstvenim saveznicima. Tako se ponaša imperija u svom punom kapacitetu. Dok optužuje druge za imperijalnu politiku, upravo je Rusija imperija koja nikada nije prošla kroz dekolonizaciju. Rat protiv Ukrajine nije ni granični, ni verski, ni etnički spor, već poslednje sredstvo očuvanja ruskog uticaja u toj pravoslavnoj i slovenskoj državi.

Rusija ne priznaje pravo na samostalnu i nezavisnu spoljnu politiku, već veruje u jasne sfere uticaja kolonijalnog tipa. U javnost su odavno izašle informacije o pritiscima, ucenama i pretnjama sa kojima se suočio Viktor Janukovič, a sve ostalo bila je logična posledica ruskog delovanja tokom 2013. i 2014. godine u Ukrajini. Da se kojim slučajem Janukovič odupreo zahtevima iz Moskve i da nije suspendovao EU integracije, verovatno bi doživeo agresiju na istočnu Ukrajinu. Isto tako, predsednik Zelenski, koji je na ruskom jeziku vodio svoju predsedničku kampanju, suočio se sa agresijom punog obima. Kao jedan od bizarnih povoda za tu agresiju, Rusija je navela navodnu ugroženost ruskog jezika i ruskogovornog stanovništva.

Srbija svoj put evropskih integracija ne zasniva kao antiruski poduhvat; Srbija ne beži u Evropu od Rusije, već svoj strateški cilj temelji na jasnim i merljivim nacionalnim interesima. Javno dostupni podaci pokazuju da je članstvo u Evropskoj uniji najbolja moguća odluka. Dovoljno je pogledati države južne i istočne Evrope, makroekonomske pokazatelje njihovih privreda, i zaključiti da osim Evropske unije bolje alternative za Srbiju nema. A Lavrov poručuje da su evropske integracije iracionalan izbor, čime se izruguje realnosti. Ruska propaganda ima jednu opasnu osobinu: ako je sveprisutna i frekventna, ostavlja trajne posledice po nacionalnu otpornost jednog društva.
Rusija je imala priliku za svoje saveze, Sovjetski, Varšavski, Evroazijski, ODKB, koji su u suštini bili hibridne forme nametnute komande, vešto uvijene u veo „ravnopravnosti“. Evroazijska ekonomska unija i ODKB pokazale su se kao organizacije koje simuliraju svoje zapadne konkurente, bez njihove funkcionalnosti. ODKB, popularni „ruski NATO“, nije bio tu da odbrani svoju članicu Jermeniju. Rusija nije naoružavala Jermeniju, već njoj neprijateljski Azerbejdžan. Postoje i verodostojni izveštaji da je Belorusija, inače članica ODKB-a, isporučivala oružje Azerbejdžanu. Koristi od Evroazijske ekonomske unije više su nego zanemarljive. Poslednjih godinu dana Rusija otvoreno preti Jermeniji gubitkom tržišta i drugim posledicama, te aktivira svoju agenturu radi destabilizacije te južnokavkaske republike. Dok Rusija preti, EU liberalizuje tržište za Jermeniju, jača njene kapacitete da se suprotstavi hibridnim pretnjama, a Amerika intenzivira svoje partnerstvo.

Pitanje srpsko-ruskih odnosa u potpunosti se uklapa u obrazac Rusije kao nepouzdanog partnera. Za razliku od Jermenije, Srbija nije doktrinarno promenila svoj odnos prema Rusiji. Jerevan je Moskvu uklonio sa spiska strateških partnera, uvažavajući objektivne pokazatelje. Beograd, s druge strane, nikada nije imao stepen povezanosti sa Rusijom kao Jermenija, zbog čega je gubitak Jermenije direktan udar za Putina lično. U svom odnosu prema Srbiji Rusija vidi samo još jednu neuralgičnu tačku koju će zloupotrebiti. Interes joj je slaba i izolovana Srbija, zavisna od ruske retoričke milostinje. Rusija je protiv širenja NATO-a i Evropske unije na Zapadnom Balkanu, dok je ćutke prešla preko članstva Švedske i Finske. Za Moskvu je sporna suverena politika država Zapadnog Balkana, ali joj nije sporno više od 1.300 km nove granice sa NATO-om na severu. Uostalom, ni pre 2022. godine Rusija nije bila zainteresovana za otvoreno i bezrezervno partnerstvo sa Srbijom. Nikada nismo dobili odgovor zašto kragujevački Fijat nije mogao bescarinski da se izvozi u Rusiju. Godinama je Srbija kupovala ruski gas, naftu i oružje, da bi zauzvrat dobijala deklarativnu podršku bez suštine. Stvari se značajno menjaju nakon 2022. godine. Kao svaka imperija u dubokoj unutrašnjoj i spoljašnjoj krizi, Rusija nema strpljenja za srpsku neutralnost. Ako se „neutralnost“ prevede sa ruskog na srpski jezik, to znači Belorusija, odnosno prekid svih veza sa Zapadom. Druge koncepte neutralnosti Rusija ne priznaje nikome, pa ni Srbiji.

Lavrov, koji već više od dve decenije predviđa propast EU i NATO-a, nema nijedan problem sa svojim neosnovanim prognozama. Dovoljno je uzeti bilo koji merljiv indikator, budžet, članstvo, koheziju, pa zaključiti da ništa ne potvrđuje njegove propagandne teze. Lavrov ne govori kao objektivan posmatrač, već kao instrument ruske propagande. Ministar spoljnih poslova koji nije uspeo da uveri svetsku javnost u ispravnost ruskih ratnih ciljeva sam ide u prilog tvrdnji o strateškom porazu. Otkako Lavrov i ceo hor glasova odvojenih od realnosti prizivaju propast EU i NATO-a, ove dve organizacije samo uvećavaju svoje članstvo, a Evropska unija ima najviše globalnih partnerstava, čime se Rusija ne može pohvaliti. Lavrov je, uostalom, čovek koji više ne može slobodno da putuje.

Šta Lavrov nudi Srbiji dok predskazuje promenu njenog proevropskog kursa? Sankcije i izolaciju u produženom trajanju. Primer NIS-a i Gazprom njefta demonstrira celu suštinu srpsko-ruskih odnosa. Ukoliko je potrebno, Rusija je spremna da u potpunosti žrtvuje Srbiju, koju naziva prijateljskom. Napad na našu namensku industriju i državu, uz optužbe za šverc oružja, nije obrazac tradicionalnih odnosa, već besna reakcija koja ne bira ni ton ni reči, a ne drži mnogo ni do činjenica.
Kada Lavrov kaže da će se odnos Srbije prema EU integracijama promeniti, to nije opis spoljnopolitičkog trenda, nego prikrivena pretnja, jasna poruka da je okretanje ka EU zabluda koja će se loše završiti. To je poruka i Srbiji i Jermeniji: da je napuštanje ruske orbite greška, kakvu je, po ruskom tumačenju, napravila Ukrajina.