Ovih meseci, kada u Beogradu snimaju filomove velike svetske zvezde Danijel Krejg, Kejt Hadson, Edvard Norton i Mel Gibson, naš grad podseća na slavna vremena 60/70-ih godina prošlog veka kada je bio prestonica filmske industrije u ovom delu sveta. Ta vremena nemoguće je zamisliti bez prvog velikog evropskog filmskog festivala van zapadne Evrope FEST-a, koji će sledeće godine biti održan pedeseti put. Grad Beograd je još 2013. godime doneo odluku da Nebojša Đukelić, jedan od najuspešnijih selektora tog festivala, dugogodišnji urednik Fimskog programa Televizije Beograd, urednik kultne Hronike FEST-a i pokretač Festovizije iz koje je nastao čuveni Treći kanal, dobije ulicu u našem gradu. Tada je ulicu dobio i Milutin Čolić, osnivač FEST-a i prvi selektor tog festivala a ove godine Dinko Tucaković, selektor FEST-a i Milan Vukos, potpredsednik Skupštine grada Beograda koji je najzaslužniji zato što Beograd ima FEST, BEMUS, BITEF i Radost Evrope.

Ako su Milan Vukos i Milutin Čolić najzaslužniji za pokretanje FEST-a, onda je Nebojša Đukelić uradio najviše za njegovu veliku popularnost i medijsku promociju. On je znao da iskoristi televiziju tako da film, koji je toliko voleo, postane još popularniji. Pričao je da emisije pravi tako da „gledaocu nikada ne sme da bude dosadno”. Uspeo je u tome jer je njegova Hronika FEST-a imala milionsku gledanost, a osamdesetih godina prošlog veka kada se emitovala, u vreme kada smo imali jednu televiziju i dva kanala, ulice našeg grada su bile prazne. Tako su zahvaljujući Nebojši, osim publike u Sava centru, na FEST-u bili i milioni ljudi širom Jugoslavije, uživajući u insertima iz filmova i razgovorima o filmu. Intervjuisao je Hjustona, Kurosavu, Polanskog, Bertolučija, Istvuda, Gibsona, Džarmuša… U Kanu je osamdesetih godina proglašen za najboljeg novinara koji je izveštavao sa filmskog festivala, što je počast koju nikada nije doživeo nijedan drugi novinar iz Beograda. Bio je reditelj koji je voleo elektrotehniku. Igrao je šah i umeo je satima da rešava šahovske probleme. Kao aktivni šahista uradio je intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovom. Voleo je i košarku koju je igrao u juniorima Crvene zvezde.Elektrotehniku je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu i otud njegova ljubav prema novim tehnologijama, video-igrama, satelitskoj i kablovskoj televiziji, reklamama i kompjuterima.

Zato je bilo prirodno da kada je Beograd bio jedan od prvih gradova u Evropi koji je još 1987. godine imao kablovsku televiziju baš Đukelić bude njen prvi urednik. Kablovska televizija bila je uvedena samo u naselju Cerak 2. To naselje, na mestu gde je nekada bila gusta borova šuma koja je posečena, izgradila je Jugoslovenska narodna armija za oficire i njihove porodice. Prilikom izgradnje tog stambenog kompleksa projektovana je kablovska televizija, prva u našem gradu, za oko četiri hiljade stanova. Bila je to kablovska televizija samo za jedno naselje po ugledu na slične projekte u SAD koji su rađeni decenijama ranije. Đukelić je sa svojim timom kreirao četiri kanala sa posebnim programom na kablovskoj televiziji samo za stanovnike Ceraka koji su pored toga mogli da gledaju Super, Skaj, SAT-1, RAI i mnoge druge strane televizije. Beogradske novine su pisale o tome kako su stanovnici Ceraka bili u čudu kada su se uselili u stanove i shvatili da im TV-antene nisu potrebne i da prvi u Beogradu imaju TV kabl.

„Kabl se uvodi po sličnom sistemu kao i telefon, a ja to volim da uporedim s toplovodom” objašnjavao je Đukelić novo tehničko čudo. „Jasno je da je ovaj naš mali korak - možda i za Beograd nije ništa brojka oko četiri hiljade ljudi, koliko otprilike gleda taj program - istorijski, najviše zbog programa koji specijalno radimo za ovo naselje”, nastavio je Đukelić i rekao da „kablovska televizija može mnogo dati, ako se pravilno slede svi njeni dometi”. „Problem je mnogih naših novih naselja, pa i celih gradova, što se ljudi, iako možda s istog sprata, vrata do vrata — jedva poznaju”, objašnjavao je Đukelić dok je sa Miloradom Bajkovićem, mladim i agilnim predsednikom mesne zajednice planirao program kablovske televizije za naredne dane. Tako su prenosili posetu gradonačelnika Beograda Aleksandra Bakočevića domu potpukovnika Srpka Đokića u novogodišnjoj noći u kojoj se čekala 1988. godina. Radile su se reportaže o mladim ljudima iz tog naselja koji su čekali posao, potom priča o porodici koja je uredila najlepši balkon u naselju, pa o najboljoj domaćici… Za doček Nove 1988. godine kablovska televizija tog naselja imala je sopstveni TV program, muzički i filmki, a prvih januarskih dana prikazivane su utakmice američke NBA košarkaške lige, pa tokom februara nezaobilazna Hronika FEST-a.

Posle „Hronike Festa“, Đukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Povezao je Sava centar i hotel „Interkontinental“ sa kablovskom televizijom u beogradskom naselju Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. Đukeliću su se svidele reakcije ljudi i odlučio je da naredne godine pokrije signalom ceo Beograd. Pozajmio je tri predajnika od JNA i signal njegove Festovizije bio je u svim kućama u našem gradu. Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

„Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. Princ televizije.“, rekao je o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti. Umro je 1996. godine, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski. Njegova hrabrost da se upusti u nove poduhvate, sposobnost da prebrodi sve teškoće i rešenost da što naumi sprovede bez obzira na protivljenja, promenila su kulturu Beograda. Zato je Đukelić jedan od najvećih.