- Svojim primerom i pričom, želim da decu koja imaju problema iščupamo. Više nema granica u tome ko uzima drogu. I kocka isto uzima velik procenat, kao i tabletomanija, alkohol... - rekao je Dragutinović, pa dodao:

- Neki koriste medikamente da bi se odvikli, a onda postaju zavisni od tih lekova. Ja sam kao mlad slušao rok bendove, pojavila se knjiga "Mi deca sa stanice ZOO" interesovale su me takve stvari, i eto. Kada tražiš đavola, njega ćeš pronaći. Sa drogom je počelo sporadično. Malo trava, marihuana... I unazad nekoliko godina sve češće se srećemo sa mladima koji imaju teške psihoze zbog marihuane. I onda, kao i svuda... Uzimao sam još.. Znam za priču da su roditelji vozili decu do dilera, davali im novac za travu da ne bi krali. To breznađe u koje upada proodica... Odeš u policiji, kažu svoje, Socilano isto... - dodao je Dragutinović.

Kako je rekao, nakon marihuane, krenuo je na jače droge.

- Postao sam neraspoložen, ćutljiv, pa uzmem drogu, pa mi bude bolje. Mislio sam da kada sve to uzmem budem zanimljiviji. Posle sam osećao fizičke nelagode, pa čim uzmeme meni bude bolje. Navukao sam se. To sma dugo krio, dok nisam otišao u bolnicu u Drajzerovoj. To se završilo na tome da sam se malo skinuo, a kući mi je posle te dve nedelje bilo bolje. zavaravao sam se blokatorima, ja sam to prosipao. Jedno 16-17 godina sam bio u paklu. Imao sam laži, krađe, manja krivična dela... - otkrio je Dragutinović.

Dragutinović kaže da je, kada je agonija bila najveća, počeo da diluje drogu, što je kako kaže, bio njegov najveći pad.

- U jednom momentu sam bio jako lopše, porodični posao je počeo d atrpi, tata se razboleo... Fino smo živeli od moleraja do tada, a onda je otac pao u postelju. Njega gledam bespomočnog, kako umire, ja u drugoj sobi ništa bolje. Slučajno sam video reportažu o čudnom svešteniku u manastoru Crna Reka, i zapisao sam broj. Posle nekoliko meseci odlazim u manastir, gde sam skapirao da na takvo mesto moram da se sklonim. I onda sam dobio i pozvao tog sveštenika, on me pozvao da dođem... To je kod Brnjaka, blizu je Zubin Potok. Otišao sam tamo, i prvih par dana je bila kriza. Ali samo da me niko ne zove za dugove. Non stop ti zaviruju u oči, kriju ti stvari...Osećalo se poniženje... - naveo je Dragutinović.

Kako kaže, krize su nekada trajale i po mesec dana, u vidu mučnine, dijareje, povraćanja.

- Otac je umro posle 25. dana, kada sam došao tu. Umrla mi je i majka posle toga... Ovamo mi se sve više sviđalo, jer sve što sam mislio da me ispunjavalo, mene je to iscrpljivalo... - otkrio je on.

Dragutinović kaže da je život u manastiru bio skroman. Dodaje da je spavao u malom "sobičku", a vreme je provodio družeći se sa monasima. Imao je, laže, dva obroka dnevno, i to mu je bilo dovoljno.

Otac koji je meni pomogao je pomogao mnogim ljudima. On je imao po deset prijema nedeljno... I mi smo mu pomagali, otkrio je Dragutinović.

- Mi smo ga upozoravali da su njegove metode čudne, ali on je bio ličnost koji je bio radikalan, i teško je menjao svoje odluke - rekao je Dragutinović, dodajući da je mladić koji je nastradao u tom centru, bio njegov drug.

Autor: