Smatralo se da onaj ko napusti dom na Badnje veče odnosi sa sobom deo porodične sreće, mira i blagostanja.
Badnje veče u srpskoj tradiciji nikada nije obično veče. To je trenutak kada se kuća umiruje, porodica okuplja, a dom postaje mesto u kojem se, kako su verovali naši preci, čuva sreća za celu narednu godinu. Zato su stari Srbi jedno pravilo posebno poštovali – na Badnje veče se ne ide u goste.
Zamisli tišinu doma, treperenje sveće, miris badnjaka i posne trpeze, dok se napolju dan polako gasi. Upravo tada, prema narodnom verovanju, kuća „diše punim plućima“. Izlazak iz nje u tom trenutku smatrao se ozbiljnim prestupom običaja.
Zašto se verovalo da je izlazak iz kuće loš znak?
Naši stari su smatrali da se na Badnje veče svi ukućani moraju naći pod istim krovom. Smatralo se da onaj ko napusti dom odnosi sa sobom deo porodične sreće, mira i blagostanja. Kuća tada ostaje „otvorena“, a time i ranjiva za celu narednu godinu.
Badnjak, koji se unosi u dom, imao je snažnu simboliku – predstavljao je svetlost, toplinu i zaštitu porodice. Svaki odlazak iz kuće nakon toga tumačen je kao narušavanje tog svetog kruga.
Šta, po verovanju, donosi odlazak u goste?
Narodna predanja kažu da osoba koja na Badnje veče luta i posećuje tuđe domove tokom godine neće imati mira. Govorilo se da će stalno biti „u prolazu“, bez pravog osećaja pripadnosti, kao i da će joj dom teško postati mesto spokoja.
Osim simbolike, postojao je i praktičan razlog – Badnje veče je vreme praštanja, pomirenja i jačanja porodičnih veza. Ako nisi tu, nisi deo tog zajedništva.
Sreća ostaje tamo gde prenoći
U narodnoj tradiciji postoji samo jedan dobrodošao gost – položajnik, i to tek na Božić. Do tada, kuća je mesto koje se čuva, a vrata se simbolično zatvaraju kako bi sreća prenoćila pod sopstvenim krovom.
Zato su naši preci Badnje veče provodili u tišini doma, uz porodicu, skromnu trpezu i mir u srcu. Smatrali su da nema važnijeg mesta na svetu od sopstvenog ognjišta – naročito te noći.
Autor: D.Bošković
