Crkvena zvona ne najavljuju samo početak službe. Način zvonjenja nekada je otkrivao da li se u selu dogodilo krštenje, slavlje ili smrt.
Zvuk crkvenih zvona nekada je bio mnogo više od poziva na bogosluženje. U vreme kada nije bilo telefona, radija, pa ni sata u svakoj kući, zvonik je predstavljao glavno sredstvo obaveštavanja. Način zvonjenja otkrivao je da li počinje liturgija, slavi se praznik, obavlja krštenje ili je selo ostalo bez jednog svog meštanina.
Starije generacije umele su da razlikuju te poruke već posle nekoliko udaraca. Zato se u narodu govorilo da je crkva bez zvona isto što i čovek bez usta.
Ritam svakodnevice
Zvona su se svakodnevno oglašavala ujutru i uveče, najavljujući jutarnje i večernje bogosluženje. Njihov zvuk okupljao je vernike, ali je ljudima istovremeno pomagao da odrede doba dana i organizuju poslove.
Poseban način zvonjenja koristio se pred liturgiju, za velike praznike, tokom litija, krštenja i pričešća bolesnih. Za one koji su poznavali ovaj svojevrsni jezik, svaka zvonjava imala je jasno značenje.
Tužne vesti
Jedan od razloga zbog kojih se zvona neočekivano oglase usred dana jeste vest o smrti nekog od vernika. Ni tada se ne zvoni uvek isto, a broj udaraca tradicionalno je otkrivao da li je preminuo muškarac ili žena.
– Ako je muška osoba u pitanju, onda veliko zvono zvoni tri puta, a četvrti put se oglašavaju sva zvona. Ako se upokojila ženska osoba, veliko zvono zvoni dva puta, dok se treći put javljaju sva zvona zajedno – objašnjavao je protojerej Branko Ćurčin.
Na taj način tužna vest stizala je do čitavog sela mnogo pre nego što bi je porodica mogla preneti svakom domaćinstvu.
Kada zvona ćute
Postoje i dani kada crkvena zvona utihnu. Prema pravoslavnoj tradiciji, tokom najtužnijih dana Strasne sedmice njihovu ulogu preuzima klepalo. Umesto snažnog odjeka zvona čuje se udaranje u drvenu ploču, čiji zvuk simbolično prati sećanje na Hristovo stradanje.
Klepalo, međutim, nije nastalo samo kao zamena za zvona tokom ovih dana. Ono je mnogo starije i vekovima je služilo za pozivanje monaha i vernika na molitvu.
Pre zvonika
U prvim vekovima hrišćanstva, dok su vernici bili proganjani, glasnici su tajno obilazili kuće i obaveštavali ljude gde će biti održano bogosluženje. Kasnije su se koristile trube, drvena klepala i metalne ploče poznate kao bila.
Uvođenje crkvenih zvona tradicionalno se pripisuje svetom Pavlinu, episkopu Nole, koji je živeo tokom četvrtog i petog veka. Ipak, istoričari naglašavaju da nema pouzdanih dokaza da ih je upravo on prvi uveo u bogosluženje. U Istočnoj crkvi zvona se pominju u devetom veku, dok su širu upotrebu dobila nekoliko vekova kasnije.
Naziv „kampana“, koji se koristi za zvono, povezan je sa italijanskom pokrajinom Kampanijom, poznatom po izradi predmeta od bronze. Međutim, često ponavljana tvrdnja da je od te reči nastala i „kampanja“ nije sasvim tačna. Reč kampanja potiče od izraza za polje i otvoreni predeo, a kasnije je počela da označava vojni pohod i niz organizovanih aktivnosti usmerenih ka određenom cilju.
Autor: A.A.
