Uz Suecki kanal predstavlja jednu od najvažnijih pomorskih žila kucavica sveta. Kroz njega prolazi oko trećina prevoza tereta na potezu od Azije do Amerike. Dugačak je 81,6 km. Na najužem mestu širok je 91,5 m, a na najširem 350 m. Dubina kanala iznosi 13,7 m. Prosečno 40 brodova dnevno prođe kroz Panamski kanal, a po brodskom kontejneru plaća se oko 60 evra, piše Pun kufer.

Izgradnja, odnosno prvi pokušaj izgradnje započeo je 1881, ali su se osam godina kasnije radovi zaustavili zbog bankrota. U prvih osam godina čak su 22 hiljade ljudi izgubile živote pri pokušaju izgradnje, najpre zbog nedovoljne pripreme za jedan od najzahtevnijih građevinskih projekata u istoriji.

Nakon velikih gubitaka, uključujući i 800.000 deoničara koji su izgubili novac nakon propasti projekta, 1904. godine Amerikanci uzimaju projekat u svoje ruke. Zahvaljujući boljim zdravstvenim uslovima za radnike, poboljšanim građevinskim rešenjima, kanalima i branama, Amerikanci uspevaju da otvore Panamski kanal 15. avgusta 1914. godine – ali ne i bez dodatnih žrtava. Broj poginulih radnika za vreme američke izgradnje kanala bio je 5.600. Bez detaljnih studija terena i razrade plana radnici nisu mogli da se pripreme na česte odrone zemlje jer se kanal gradio u nivou mora bez brana. Veliki problem bile su i bolesti (malarija i žuta groznica) među radnicima koji su svakodnevno radili u vodi.

Panamski kanal doživeo je nekoliko proširenja, a poslednje je dovršeno 2016. godine. Projekat vredan 5,25 milijardi dolara trajao je devet godina kako bi i veliki brodovi poput Panamaxa (maksimalne dužine, širine i dubine koje se mogu prilagoditi izvornoj infrastrukturi) mogli nesmetano da prolaze.

Neki brodovi su i dalje preveliki, ali 96 posto kontejnerskih brodova koji su trenutno u službi mogu da plove kanalom.

Interesantno je da se kanal prostire u pravcu skoro suprotnom od pravca kretanja broda između dva okeana. Na taj način, kada se prelazi iz Atlantskog u Tihi, tj. sa istoka na zapad, kanalom se ide sa severozapada na jugoistok, piše elementarium.

Plovidba kanalom od Atlantskog okeana ka Pacifiku izgleda ovako: ulazi se kod grada Kolon, plovi se na nivou mora do Gatunske prevodnice, u kojoj se, postepeno, kroz tri uzastopne komore, nivo vode penje sa 0 na 26 metara. Na toj visini, koja je ujedno i najviša nadmorska visina kanala, dolazi se do veštačkog jezera Gatun, veličanstvenog građevinskog poduhvata, čija je uloga da bude rezervoar vode za funkcionisanje prevodnica.

Posle njega se nastavlja presekom Kulebra na istom nivou, da bi se došlo do prevodnice Pedro Migel, gde se kroz jednu komoru brod spušta za deset metara. Na tom nivou se plovi do jezera Miraflores, odmah nakon čega sledi istoimena prevodnica, uz pomoć koje se, kroz dve komore, brod spušta na nivo mora i dalje nastavlja ka luci Balboa, gde se izlazi na Tihi okean.

Kanal se sastoji od sedamnaest veštačkih jezera, nekoliko poboljšanih veštačkih kanala i tri kompleta prevodnica, piše vikipedia. Dodatno veštačko jezero, Alajuela jezero (za vreme američke vladavine poznato kao Maden), predstavlja rezervar za kanal. U početku su ustave na Gatunskom jezeru bile 28,5 m široke. Godine 1908. Američka ratna mornarica je zatražila da se ustave prošire na širinu od barem 36 m. Na kraju se došlo do kompromisnog rešenja od 33 metra. Svaka ustava je duga 300 m te debljine zidova u rasponu od 15 m na dnu do tri metra na vrhu.

Uprkos povaćanju delotvornosti, očekuje se da će kanal ubrzo dostići svoj maksimalni kapacitet. Dodatni problem je da se proporcije velikih brodova koji prolaze kanalom stalno povećavaju, što može dovesti do dalje redukcije broja prolazaka, iako tonaža tereta raste, tako da će se morati preduzeti određeni koraci kako bi se povećao njegov kapacitet.