Tog kobnog 12. jula maleni Mihailo trebalo je da bude sa svojim ocem kojeg je viđao jednom nedeljno. Maleni dečak trebalo je da trčkara po parkiću, tati prepričava dogodovštine iz vrtića. Trebalo je, ali njegov otac, na čije su nasilno ponašanje institucijama ukazivale Maja i njena sestra Branislava, umesto da dečaku pruži ljubav i pažnju, odlučio je da mališana brutalno ubije i mrtvog ga odvede svojoj bivšoj partnerki koja je svog sina čekala u prostorijama Centra za socijalni rad.

Nakon što je ubio svoje dete, Nikolić je beživotno telo četvorogodišnjeg sina smestio u automobil i dovezao se pred Centar za socijalni rad. U holu ustanove zatekao je Maju, koja je došla da preuzme dete... Bacio je dečakovo telo pred njene noge i nasrnuo na nju. Nesrećna žena dala se u beg, ali ju je monstrum sustigao, oborio i usmrtio je sa čak 27 uboda i 30 posekotina po celom telu.

U pomoć žrtvi potrčali su radnici Centra, a njih troje povređeno je u okršaju sa Nikolićem, koji je i na njih nasrnuo nožem. Agonija je okončana tek kada su dvojica komunalnih policajaca oborila Nikolića, vezala ga i predala policiji.

Nesrećna Maja Đorđević, pre nego što je doživela jezivu sudbinu, uporno je pokušavala da pronađe zaštitu za sina i sebe.

Majina sestra Branislava kaže da ima milion pitanja, a jako malo odgovora. Jedino šta želi posle svega jeste da zna da je pravda zadovoljena iako prave pravde nikada ne može biti, jer Nikolić joj je oduzeo najmilije na najmonstruozniji način.

On se ubio u zatvoru, nije dočekao suđenje. Nisam doživela da ga vidim ga osuđuju za ono šta je uradio, da mu izriču kaznu - kaže sagovornica.

Četiri godine ona se bori sa nedostajanjem. Tugom i boli koje su neopisive. Kako kaže, kada se približi 12. jul oseti se isto onako kako je kao pre četiri godine, kada je na sajtovima medija videla inicijale svoje sestre i sestrića da su brutalno ubijeni ispred institucije koja je trebalo da ih zaštiti.

To što ja živim svakog 12. jula i kada se on približava nisu sećanja. To su slike, osećaji koje iznova proživljavam. Neću nikada zaboraviti dolazak policije, pitanja ko će da ih prepozna. Kada sam ušla u dvorište, kad sam počela da vrištim. Ništa zaboravila nisam. Sahranu i reči jednog od sveštenika kada su Mihaila slali na večni put: “Ne seci granu na kojoj stojiš” i rečenicu koju je izgovorio kada su pokopavali moju sestru: “Božiji zakoni se ne mogu izbeći, a ljudski mogu” - sa bolom u glasu priča sagovornica.