Roditelji često žele da zaštite decu od konflikta, a upravo kroz njega ona uče najvažnije životne lekcije.
Deca se posvađaju oko igračke, mesta za stolom, pravila igre, nečije rečenice ili nepravde koja odraslima deluje potpuno nevažna. Nekoliko minuta kasnije mogu da sede jedno pored drugog kao da se ništa nije dogodilo. Upravo ta sposobnost da od ljutnje pređu do pomirenja deo je njihovog emocionalnog razvoja. Svađa među decom nije nužno znak lošeg odnosa — često je način na koji tek uče kako da budu u odnosu sa drugima.
Kroz male konflikte dete polako otkriva da i druga osoba ima svoje potrebe, granice i osećanja. Uči da kaže da mu nešto smeta, da čuje tuđe „ne“, da pregovara, popusti, sačeka, izvini se i prihvati izvinjenje. To su veštine koje se ne mogu naučiti samo kroz razgovor sa roditeljima. Potrebno je iskustvo. Nekada će dete pogrešiti, nekada će biti povređeno, a nekada će upravo ono biti to koje je povredilo drugog. I sve je to deo puta kojim postaje emocionalno zrelije.
Tu se, međutim, javlja jedno važno roditeljsko pitanje: kada pustiti decu da same reše sukob, a kada se umešati? Instinkt roditelja je razumljiv — želimo da sprečimo nepravdu, suze i povređivanje. Ali ako odrasli uskoče u svaki dečji konflikt, deca mogu dobiti poruku da neko drugi treba da rešava njihove probleme. Umesto da im odmah ponudimo rešenje, često je korisnije da im pomognemo da ga sami pronađu: „Šta se dogodilo?“, „Kako se osećaš?“, „Šta misliš da bi sada bilo fer?“
Naravno, postoje situacije u kojima intervencija nije samo poželjna, već neophodna. Kada postoji fizičko povređivanje, ozbiljno vređanje, zastrašivanje, ponižavanje, ponavljano isključivanje ili očigledan neravnopravan odnos snaga, dete ne treba ostaviti samo da „nauči lekciju“. Roditelj tada nije sudija koji proglašava pobednika, već odrasla osoba koja postavlja granicu i pokazuje da konflikt može da postoji, ali nasilje ne može. Razlika između obične dečje svađe i ponašanja koje ugrožava dete upravo je ono što roditelj mora da prepozna.
Foto: Pixabay.com
Možda je zato najbolja mera između dve krajnosti: ne mešati se u svaku sitnicu, ali biti dovoljno blizu da dete zna da nije samo. Deca ne moraju da odrastaju bez konflikta da bi bila srećna. Potrebno je da nauče šta da rade kada do konflikta dođe. Da mogu da budu ljuta, a da ne povrede. Da mogu da se ne slažu, a da ne prestanu da poštuju drugoga. I, možda najvažnije, da shvate da jedna svađa ne mora da znači kraj odnosa. Ponekad je „izvini“, nakon velike dečje drame, prvi pravi korak ka razumevanju šta zapravo znači biti prijatelj.
Autor: S.Paunović
