Od komentara „žena ženi je vuk“ do osuđivanja tuđeg izgleda, izbora i života — ovaj obrazac ponašanja mnogo je dublji nego što na prvi pogled deluje.
Internalizovana mizoginija predstavlja prihvatanje negativnih stavova, stereotipa i predrasuda prema ženama od strane samih žena. Drugim rečima, žena može da usvoji poruke koje je društvo godinama slalo o tome kakva „prava“ žena treba da bude — kako treba da izgleda, ponaša se, oblači, govori, voli ili stari — i da ih kasnije primenjuje na sebe ili druge žene. To ne znači da žena svesno mrzi žene, niti da je svaki kritički komentar automatski mizogin. Problem nastaje kada se određena ponašanja procenjuju kroz dvostruke standarde: ono što je kod muškarca samopouzdanje, kod žene postaje bahatost, ono što je kod muškarca seksualna sloboda postaje nemoral, a ambicija kod žene - potreba za dokazivanjem.
Jedan od najvidljivijih oblika internalizovane mizoginije jeste potreba da se druge žene međusobno rangiraju, posramljuju i takmiče. „Ona se oblači kao da ima dvadeset godina“, „sigurno je nešto uradila na sebi“, „ima karijeru, ali verovatno nema sređen privatni život“, „previše je glasna“, „previše je zahtevna“, „nije dovoljno ženstvena“ — ovakve rečenice deluju kao obični komentari, ali često počivaju na veoma starim društvenim pravilima o tome koliko žena sme da zauzima prostora. Posebno je zanimljivo što se isti kriterijumi često ne primenjuju na muškarce. Žena tako može postati čuvar pravila koja je upravo nju nekada ograničavala, čak i kada toga nije potpuno svesna.
Internalizovana mizoginija može biti usmerena i prema samoj sebi. Žena koja veruje da mora da bude „dovoljno lepa“, dovoljno mlada, dovoljno mršava, dovoljno požrtvovana, dovoljno uspešna, ali nikada previše glasna ili zahtevna, može početi da sopstvenu vrednost meri prema tim standardima. Tada se pojavljuju osećaj krivice zbog postavljanja granica, potreba da se stalno dokazuje, omalovažavanje sopstvenih uspeha ili strah od starenja koji prevazilazi običnu brigu o izgledu. Posebno je podmukla ideja da žena mora istovremeno da bude „sve“ — uspešna na poslu, savršena partnerka, majka, prijateljica i domaćica — a da pritom nikada ne deluje „previše“. Nemoguće je zadovoljiti sve te kontradiktorne zahteve, ali internalizovani stereotipi mogu učiniti da žena veruje kako je problem u njoj, a ne u samom standardu.
Opasnost ovog fenomena leži upravo u tome što može izgledati kao nešto potpuno normalno. Ako žena kaže da „ne voli dramu“, pa zbog toga automatski osuđuje svaku ženu koja otvoreno govori o svojim emocijama; ako smatra da „žena mora da zna svoje mesto“; ako uspešnu koleginicu doživljava kao pretnju umesto kao osobu od koje može nešto da nauči — granica između ličnog mišljenja i usvojenog stereotipa postaje važna. Internalizovana mizoginija ne mora uvek da izgleda kao otvorena netrpeljivost. Mnogo češće se krije u sitnim procenama, poređenjima i pravilima koja prihvatamo bez pitanja. A kada žene međusobno održavaju iste obrasce koji ih ograničavaju, diskriminacija postaje teža za prepoznavanje i samim tim teža za menjanje.
Foto: Unsplash.com
Prepoznavanje internalizovane mizoginije zato ne počinje pitanjem „da li sam ja mizogina?“, već mnogo korisnijim pitanjem: „Da li bih isto ovo rekla ili mislila da je u pitanju muškarac?“ Važno je zastati i razmisliti odakle dolazi određeni standard, zašto nam smeta kada žena ne ispunjava očekivanja i da li prema sebi primenjujemo jednako stroga pravila kao prema drugim ženama. Cilj nije stvaranje sveta u kojem žene nikada ne kritikuju jedna drugu, već sveta u kojem kritika ne počiva na dvostrukim standardima. Solidarnost među ženama ne znači bezuslovno slaganje — znači sposobnost da drugu ženu posmatramo kao ravnopravnu osobu, a ne kao konkurenciju koju treba spustiti da bismo se same osećale bolje.
Autor: S.Paunović
