Ona ne traži da zna svaki njegov korak iz prošlosti — traži da ne otkriva slučajno ono što je on svesno pokušao da sakrije.
Postoji jedna neobična vrsta partnerske tajne koja se često pravda dobrim namerama. „Nisam ti rekao jer znam da bi napravila scenu.“ „Nisam hteo da se svađamo zbog nečega što je bilo pre petnaest godina.“ „Čemu da pričamo o tome, to je prošlost.“ I sve bi to možda imalo smisla kada bi se radilo o nečemu što nema nikakvu vezu sa sadašnjim životom. Ali šta kada se ta osoba iz prošlosti povremeno pominje, a iz priče se namerno izostavlja najvažnija činjenica — da između njih nekada nije postojalo samo poznanstvo, već ljubavni odnos? Tada više nije reč samo o prošlosti. Reč je o tome kako je neko odlučio da njome upravlja u sadašnjosti.
Posebno je zanimljivo kada muškarac unapred pretpostavi da će njegova partnerka reagovati loše, iako mu ona svojim ponašanjem nije dala razlog za takav zaključak. Ona mu je možda otvoreno pričala o svojim bivšim ljubavima, ne zato što želi da ga povređuje detaljima, već zato što veruje da bliskost ne podrazumeva brisanje prethodnog života. Naprotiv — ako se dvoje ljudi vole, prošlost može da bude deo njihovog upoznavanja, bez potrebe da postane takmičenje sa ljudima koji više nisu u njihovom životu. Kada jedna osoba napravi prostor za takvu otvorenost, a druga ga ne iskoristi, problem više nije u tome koliko je neko ljubomoran. Problem je u tome što poverenje nije iskorišćeno na isti način sa obe strane.
Foto: Unsplash.com
Jer postoji ogromna razlika između privatnosti i sakrivanja. Svako ima pravo na privatnost. Niko nije dužan da partneru podnosi autobiografski izveštaj o svakoj simpatiji, poljupcu i vezi koju je imao pre njihovog susreta. Ali kada se određena osoba već nalazi u njihovoj zajedničkoj priči, kada postoji realna prilika da se nešto kaže, a čovek svesno bira da izostavi ključnu činjenicu jer procenjuje da bi istina mogla da izazove neprijatnost — tada nastaje poluistina. A poluistina je često mnogo opasnija za poverenje nego istina koja nam se ne dopada. Jer partner počinje da se pita: „Šta još postoji što si procenio da ja ne treba da znam?“
I tu njegov izgovor zapravo pravi dodatni problem. Ako kaže: „Znao sam da bi pravila scenu“, on sebe postavlja u ulogu nekoga ko unapred odlučuje šta je partnerka dovoljno zrela da čuje. Umesto da joj pruži informaciju i dozvoli joj da sama pokaže kako će reagovati, on je unapred definiše. Možda je uveren da je štiti od nepotrebne neprijatnosti, ali istovremeno joj oduzima mogućnost da bude viđena onakva kakva zaista jeste. A posebno boli kada ona zna da je svojim ponašanjem pokušavala da mu pokaže da je njihov odnos sigurno mesto za iskrenost — čak i kada je tema neprijatna, čak i kada se govori o bivšim partnerima i izborima koji danas možda deluju potpuno nevažni.
Možda nije najvažnije šta se dogodilo pre deset ili petnaest godina. Ljudi su imali živote pre nego što su se upoznali. Voleli su, grešili, birali, raskidali i nastavljali dalje. To nije pretnja sadašnjoj vezi. Ono što može da je ugrozi jeste osećaj da jedna osoba ima pravo na punu istinu, dok druga dobija pažljivo uređenu verziju stvarnosti — onu za koju partner proceni da će je lakše progutati. Zdrava veza ne zahteva da partner zna baš sve. Ali zahteva da ono što mu kažemo bude istinito. Jer kada nekome kažemo: „Nisam ti rekao zato što sam znao kako bi reagovala“, možda zapravo ne govorimo ništa o njegovoj reakciji — već priznajemo da smo mu uskratili priliku da nam pokaže da li možemo da joj verujemo.
Autor: S.Paunović
