Zaboravite na zastarele podele po kojima je kuhinja ženska teritorija, a muškarčeva uloga se završava na čekanju da ručak bude poslužen. Zajedničko kuvanje nije samo stvar ravnopravnosti, već i samostalnosti, bliskosti i jednog od najlepših načina da svakodnevicu pretvorimo u uživanje.
Postoji nešto duboko pogrešno u ideji da se sposobnost žene da spremi ručak podrazumeva, dok se muškarac koji ume da napravi dobru pastu, ispeče ribu ili pripremi večeru od nekoliko jednostavnih sastojaka doživljava kao posebno otkriće. Hrana je osnovna životna potreba, a briga o sebi i drugima jedna je od najvažnijih veština odraslog čoveka. Muškarac koji zna da kuva ne radi ništa što bi trebalo da bude izuzetak, već pokazuje da je samostalan, odgovoran i spreman da učestvuje u svakodnevnom životu bez oslanjanja na to da će neko drugi preuzeti njegove obaveze. Isto važi i za ženu: kuvanje nije njena urođena dužnost, već veština koja se uči, usavršava i deli. Prava vrednost partnerstva ne ogleda se u tome ko je zadužen za šporet, već u tome da oboje umeju da se pobrinu za sebe i da jedno drugom olakšaju život.
Zajedničko kuvanje ima i jednu posebnu čar koju je teško objasniti nekome ko ga nikada nije doživeo kao deo partnerske rutine. Dok jedno secka povrće, a drugo bira začine, dok se oko recepta vode male rasprave i usput prepričava dan, kuhinja postaje mnogo više od prostorije u kojoj nastaje obrok. To je prostor za razgovor bez žurbe, spontani humor i sitne trenutke bliskosti koji često nedostaju u užurbanom životu. Ne mora svaka večera da bude romantična scena iz filma, niti svaki zajednički obrok da se pretvori u savršeno organizovan događaj. Ponekad je dovoljno da se zajedno nasmejete zagorelom luku ili da otkrijete da ste oboje pogrešno pročitali recept. Upravo su takvi, naizgled nevažni trenuci često ono što svakodnevicu čini lepšom, a vezu prisnijom.
Postoji i važna razlika između muškarca koji povremeno „pomaže“ partnerki u kuhinji i muškarca koji kuvanje doživljava kao zajedničku odgovornost. Reč „pomaže“ ponekad neprimetno podrazumeva da je organizacija doma prvenstveno ženski posao, dok je njegovo uključivanje tek dodatna usluga. U ravnopravnom odnosu nema potrebe da jedan partner bude glavni organizator svega što se tiče hrane, od planiranja jelovnika i kupovine namirnica do pripreme i čišćenja nakon jela. Oboje mogu da preuzmu inicijativu, da se smenjuju i da pronađu način rada koji im odgovara. Nije poenta da svaki zadatak bude matematički podeljen napola, već da teret svakodnevice ne padne automatski na jednu osobu. Partner koji sam smisli šta će se jesti, ode u nabavku i pripremi obrok pokazuje da primećuje potrebe zajedničkog života, a ne samo da reaguje kada mu neko kaže šta treba da uradi.
Kuvanje je, osim toga, odlična prilika da partneri nauče kako funkcionišu kao tim. Potrebno je dogovoriti se, rasporediti zadatke, prilagoditi se kada nešto ne ide po planu i prihvatiti da druga osoba možda ima drugačiji način rada. Neko voli da sve unapred izmeri, dok neko kuva odokativno; neko pažljivo prati recept, a neko uživa u eksperimentisanju. Te razlike mogu da budu povod za nerviranje, ali i za zabavu, toleranciju i upoznavanje partnerovih navika. Zajednička priprema hrane zato može da bude mali, svakodnevni podsetnik da odnos ne čine samo velike izjave ljubavi i posebne prilike, već i sposobnost da sarađujemo kada treba završiti sasvim običan posao. Pritom, ne treba zanemariti ni praktičnu stranu: kada oboje znaju da kuvaju, lakše se organizuju u periodima gužve, bolesti, poslovnih obaveza ili drugih nepredviđenih situacija. Samostalnost jednog partnera ne ugrožava zajedništvo, već ga čini stabilnijim.
Foto: Pixabay.com
Možda je najlepši deo kuvanja u dvoje to što od nečega neizbežnog pravi nešto čemu se radujemo. Umesto da se svakodnevno postavlja pitanje ko će danas da pripremi obrok, može da se pojavi mnogo zanimljivije: šta ćemo danas zajedno da napravimo? Ne mora to da bude skup recept, egzotična namirnica ili večera dostojna restorana. Nekada su domaća supa, jednostavna testenina ili omiljeni sendviči sasvim dovoljni da stvore osećaj topline i pripadnosti. Muškarac koji ume da pripremi sebi obrok pokazuje da može da brine o sopstvenim potrebama; muškarac i žena koji umeju da kuvaju zajedno pokazuju da svakodnevicu ne posmatraju kao spisak obaveza koje treba prebaciti na drugoga, već kao život koji grade udruženo. A to je, na kraju krajeva, mnogo privlačnije od bilo kog savršeno serviranog tanjira: znati da pored sebe imate osobu sa kojom ne morate samo da delite posebne trenutke, već i sasvim običan utorak uveče.
Autor: S.Paunović
