Đorđevićev tekst o putu Srbije dužem od dva veka, o prelasku "od vilajeta potlačene i obespravljene raje – do države slobodnih i ponosnih građana, koja je postala lider u regionu", prenosimo u celosti, u nastavku:

Sretenje (Sretenje Gospodnje) je već 218 godina simbol obnove srpske države i, kao takvo, predstavlja najvažniji datum u celokupnoj novijoj srpskoj istoriji. Taj praznik, izvorno samo verski, postao je, vremenom, u kolektivnoj svesti i pamćenju našeg naroda, politički , kulturni i istorijski kamen međaš – od koga su Srbi ponovo zauzeli mesto u zajednici evropskih naroda, kojoj su oduvek, i po svemu, i pripadali.

Prvi i Drugi srpski ustanak uspostavili su srpsku državu snagom oružja, a Ustav Knjaževstva Srbije, donet takođe na Sretenje, 1835.godine, potvrdio je, još tada, njenu trajnu opredeljenost idejama slobode, pravde i jednakosti – kao temeljima na kojima i današnja Srbija, Republika Srbija, svakodnevno napreduje na svim poljima.

Stoga, obeležavanje Dana državnosti i Dana ustavnosti Republike Srbije na praznik Sretenje nije samo simboličko sećanje na vaskrs srpske države, već je i dokaz političke samosvesti srpskog nacionalnog bića, u kome su trajno spojene tradicija herojske borbe za nezavisnost, večita ideja vodilja o slobodi i aktuelna posvećenost sveukupnom i sveobuhvatnom napretku naše države. Politička i ekonomska vizija, državnička mudrost, hrabrost i istrajnost u rešavanju problema, spremnost na žrtve, uz samopregoran i marljiv trud i rad – obeležja su moderne Srbije, dva veka mukotrpno građene na sretenjskim temeljima.

U periodu nešto dužem od dva veka, Srbija je prešla težak put, uz mnogobrojne žrtve. Od ustaničkih borbi, raznih buna, bitaka i ratova za konačno oslobođenje, preko Balkanskih i dva Svetska rata, pa sve do sukoba iz devedestih godina XX veka na području bivše SFRJ i NATO agresije – Srbija je uvek bila na pravoj strani, strani pravde, istine i slobode, ponosna i nezavisna, spremna na razgovor ali ne i na diktat i ucene, odlučna da ostane samostalna i suverena, bez obzira na sve pretnje i uslovljavanja, kao što je i bila, i ostala, pri stavu da na prijateljstvo i poštovanje uzvrati iskrenim uvažavanjem i odanim i pouzdanim partnerstvom.

U periodu nešto dužem od dva veka, uz sve žrtve i sva materijalna razaranja i devastiranja kojima je bila izložena, Srbija je prešla put od vilajeta potlačene i obespravljene raje, koja se bavila ratarstvom i stočarstvom, uz drvene plugove i kuće od blata – do države slobodnih i ponosnih građana, koja je postala lider u regionu kada sa u pitanju savremene tehnologije i IT sektor i koja je najveće gradilište u ovom delu Evrope. Od vazalne zemlje, u kojoj su se pismeni mogli brzo prebrojati, do suverene države, koja podiže naučno tehnološke parkove i čija deca dominiraju na svetskim takmičenjima u mnogim naučnim oblastima. Od besputne i zemlje bez škola i bolnica, do Srbije koju premrežavaju kilometri novoizgrađenih autoputeva i u kojoj se, u novim, najsavremenijim sredstvima opremljenim bolnicama i školskim ustanovama svih nivoa, leče i školuju njeni građani. Od seljačke, feudalne zemlje, u kojoj je vodenica-potočara bila simbol industrijske proizvodnje, do države u kojoj su mnoge svetske industrijske velesile otvorile najmodernije proizvodne pogone.

Istine radi, nije uvek i sve, u tom periodu nešto dužem od dva veka, bilo uzlazna putanja, niti je sve i uvek bilo bezgrešno i na polzu otečestvu. Delili smo se i svađali, progonili se i tamničili, sukobljavali se – i međusobno i sa onima, nama po mnogo čemu bliskima, sa kojima smo i uz koje smo vekovima živeli, trudili se da naglasimo i istaknemo razlike, i među nama samima kao i u odnosu na one koji su nam komšije – umesto da se trudimo da nam naše različitosti budu izvor zajedništva i neupitne posvećenosti jednom, istom, zajedničkom cilju: napretku Srbije, ali i napretku područja na kome zajedno, jedni uz druge, živimo.

Uvek kada su se drugi trudili da nas „usreće“, da nam „pomognu“ kao i uvek kada smo mislili tuđom glavom ili kada smo se rukovodili tuđim i/ili samo ličnim interesima – Srbija je stagnirala, propadala, padala na kolena. Nasuprot tome, čak i u vremenima u kojima smo o istom mi međusobno različito mislili, ali svi zajedno imali isti cilj – da nam naša zajednička država bude slobodna i suverena, prosperitetna i ekonomski razvijena, da bude poštovana, i ona i mi, njeni građani i građanke – Srbija je vaskrsavala, dizala se iz pepela, napredovala.

Upravo zato je od 2012.godine, od kako je Aleksandar Vučić preuzeo odgovornost i brigu za Srbiju, ponovo nastupio period sveopšteg oporavka, period drugačije, modernije, brže, bolje i uspešnije Srbije, što je svakom onom ko je dobronameran, politički neostrašćen i ličnom mržnjom prema predsedniku Vučiću i rezultatima koje postiže nezadojen, više nego očigledno, merljivo i proverljivo. Period u kojem je Srbija povratila samopoštovanje, a njeni građani veru u sebe i u svoju državu. Period u kojem Srbija svakog dana, na svim poljima napreduje i dokazuje da zajedno možemo sve. Svi zajedno i možemo i moramo sve za Srbiju i u ime Srbije, za njenu budućnost.