Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Mislio sam da je šala. Ali nije. Donald Tramp je rekao u Davosu: „Kina proizvodi skoro sve vetroturbine, ali nisam uspeo da pronađem nijednu vetroelektranu u Kini. Da li ste ikada razmišljali o tome? To je dobar pristup. Znate, pametni su. Prodaju ih glupim ljudima koji ih kupuju, ali ih ne koriste.“ To je fascinantna izjava. Ne zato što je duhovita, već zato što je simptomatična.
Ona ne otkriva Kinu, već stanje u kojem se nalazi zapadna politika stanje u kojem se o energetici govori kao o televizijskom monologu, a ne kao o kičmi industrijskog društva. S obzirom na to da je Kina svetski lider u energiji vetra, ovakva tvrdnja ne može se svesti na neznanje. Ona deluje kao namerna demonstracija prezira prema činjenicama. Ako Tramp ne veruje kineskoj statistici, može pogledati izveštaje londonskog Ember-a. Ako ne veruje ni njima, na raspolaganju mu je Administracija za energetske informacije Ministarstva energetike SAD. Brojke su nedvosmislene Kina po instaliranom kapacitetu energije vetra ima približno onoliko koliko sledećih osamnaest zemalja među prvih dvadeset zajedno, uključujući i Sjedinjene Države.
Ovde, međutim, nije suštinsko pitanje da li je izjava netačna. Ključno je nešto drugo da li se energetska politika na Zapadu još uvek zasniva na realnosti ili na utisku. A utisci ne proizvode struju. Uzgred, upravo pod Trampom liderom naftne i gasne industrije koji danas obnovljive izvore predstavlja kao glavni uzrok ekonomskih i društvenih problema proizvodnja solarne energije u SAD je zabeležila snažan rast. U praksi, sistem se razvijao. U govoru, on se napadao. Taj raskorak između realnosti i retorike postao je za Evropu skup luksuz. „I dalje verujem da je ono što sam promovisao tokom svog mandata kao kancelar ispravno: kao što je praksa pokazala, pouzdane i stabilne isporuke jeftine energije iz Rusije, u kombinaciji sa modernom i efikasnom nemačkom tehnologijom, bile su ispravan put. Umanjivati značaj ovoga je apsurdno. Naprotiv potrebni su nam ovi oblici saradnje.“ Ovako piše Gerhard Šreder u Berliner Zeitungu.
Danas taj tekst zvuči kao jeres. Ne zato što je neistinit, već zato što direktno podriva novi moralistički konsenzus u Evropi, u kojem je energetika svedena na politički obred. Šreder, međutim, ne nudi ideologiju. On podseća na činjenicu da je Evropa postala industrijska sila oslonjena na jeftinu, stabilnu i predvidivu energiju. Nemačka je napuštanjem tog modela ušla ne u „zelenu transformaciju“, već u proces deindustrijalizacije koji se sada stidljivo prikriva statistikom i subvencijama. „Ja vas molim da se bavite strateškim poslovima i da ne spavate dok to ne rešimo. Jeste li pročitali planove EPS-a? Članovi Vlade, da li ste pročitali? Jeste li videli da u naredne tri godine ne planiraju povećanje potrošnje? Povećavate sa 36,3 na 36,6 gigavat-sati. Da li vas nije sramota pred građanima?“ Ovo pitanje nije opomena. Ono je dijagnoza. U trenutku kada se govori o digitalizaciji, data centrima, veštačkoj inteligenciji i elektrifikaciji, projekcije potrošnje koje stagniraju otkrivaju duboki problem planiranje koje ne prati stvarni razvoj društva. „Jeste li nas pitali koliko smo data centara planirali? Pa koga obmanjujete — prepisujete izveštaj od prošle godine?“ Ovde više nije reč o tehničkoj grešci.
Reč je o pogrešnoj paradigmi. Energetika se ne može voditi kao administrativna rutina. Kada temperatura padne, tabele ne greju stanove. Najava smenjivanja odgovornih u slučaju nepripremljenosti sistema, kao i opaska o „drveću koje nije posečeno“, jasno pokazuju sudar dve logike jedne koja polazi od bezbednosti i dobrobiti građana i druge koja živi od šlihtanja i snishođenja lideru. U kriznim trenucima, pobedu odnosi ona prva. Slovačka je potpisala sporazum sa SAD koji otvara put za izgradnju novog nuklearnog bloka snage 1.200 MW u Jaslovskim Bohunicama. Plan je jasan, rokovi dugoročni, cilj nedvosmislen obezbediti stabilnu energiju za naredne decenije i stvoriti uslove za izvoz struje. Dok jedan deo Evrope gasi reaktore bez alternative, Slovačka racionalno prihvata činjenicu da postojeći kapaciteti stare i da će budućnost pripadati onima koji na vreme planiraju. Više od polovine njene električne energije već dolazi iz nuklearnih izvora.
To nije ideologija to je strategija. Evropska desnica se sve jasnije udaljava od Trampa. Operacija u Venecueli i pretnje upućene Grenlandu podelile su ne samo liberalni establišment, već i evroskeptike. „Medeni mesec“ sa Trampovom administracijom je završen. Lideri AfD-a u Nemačkoj otvoreno kritikuju Belu kuću. Alis Vajdel optužuje Trampa da je izneverio obećanja o okončanju ratova i nemešanju u unutrašnje poslove drugih država. U Francuskoj, Nacionalno okupljanje govori o imperijalnim ambicijama SAD, uključujući i Evropu. Značajno je da nijedan relevantan evropski akter nije stao u Trampovu odbranu ni javno, ni jasno. Čak i oni koji su do juče bili prirodni saveznici Vašingtona počinju da shvataju cenu nepredvidivosti. Nemački desničari jesu gosti Mar-a-Laga, ali su poslednji potezi američke administracije i njih uznemirili.
Nije slučajno što Dž. D. Vens neće govoriti na narednoj Minhenskoj konferenciji. Evropska desnica se suočava sa prostom istinom američka improvizacija može postati njen teret. Iz tog razloga, sve jače se okreće ideji suvereniteta, autonomije i sopstvene energetske politike. Transatlantski raskol više nije pretpostavka on je proces. Srbija nema prostor za energetsku naivnost. Za Srbiju, energetika nije pitanje imidža, već pitanje državne izdržljivosti. Država koja nema dovoljno i sigurno snabdevanje energijom nema politički manevarski prostor ni unutra, ni spolja. Preporuke za Srbiju su jasne zadržati i razvijati energetski pluralizam; otvoriti nuklearno pitanje bez ideoloških tabua, kao dugoročnu stratešku opciju; planirati potrošnju na osnovu realnih potreba digitalne i industrijske budućnosti i odbiti tranzicione rokove koji vode u strukturnu slabost. Svet se ne deli na zelene i nezelene. Svet se deli na one koji imaju struju i one koji imaju parole. Poredak mora stajati na strani stvarnosti.
Autor: Aleksandar Đurđev
