Fenomen 'Tukididove zamke' i snaga volje Daily Mail-a

Pre ulaska u analizu globalnih sukoba i medijskih konstrukcija, potrebno je priznati jednu činjenicu koju protivnici Britanije često ignorišu, a njeni posmatrači potcenjuju Ujedinjeno Kraljevstvo gotovo uvek ostvaruje svoj interes. Ne demonstracijom sile, ne moralnom retorikom i ne impulsivnim odlukama, već strpljivim, institucionalno koordinisanim i dugoročno vođenim delovanjem. Britanska država ne razmišlja u izbornim ciklusima, već u generacijama. Ne reaguje na događaje, već ih oblikuje. Njena prednost nije samo u resursima, već u kontinuitetu elite, disciplini državnog aparata i jasnom razdvajanju emocije od interesa.

U svetu sklonom paničnim reakcijama i kratkoročnim pobedama, ta hladna državnička racionalnost pokazala se kao jedno od najefikasnijih oružja političke moći. Postoje trenuci u istoriji u kojima politička izjava prestaje da bude izraz trenutne taktike i postaje čin volje. Poziv Si Đinpinga da se juan pretvori u globalnu rezervnu valutu upravo je takav čin. On nije ograničen na finansijsku sferu, već direktno zadire u temeljni poredak sveta koji je posle 1945. godine počivao na dolaru kao instrumentu moći, discipline i kontrole. Takav poziv predstavlja nedvosmisleni izazov Sjedinjenim Američkim Državama i Donaldu Trampu lično. Američki predsednik je već na početku svog drugog mandata nagovestio nameru da obnovi poziciju Vašingtona u svim ključnim oblastima, pre svega u ekonomiji. Tramp je javno izražavao strah da bi zemlje BRIKS-a mogle stvoriti sopstvenu valutu i time podriti monopol dolara, što bi značilo eroziju američke globalne dominacije. U istoriji međunarodnih odnosa za ovaj fenomen postoji naziv „Tukididova zamka“.

Prema njoj, uspon nove sile gotovo neizbežno dovodi do sukoba sa postojećim hegemonom, ne zato što su akteri iracionalni, već zato što deluju u skladu sa logikom moći i straha. Istorija potvrđuje ovaj obrazac. Nemačka Weltpolitik krajem XIX i početkom XX veka bila je pokušaj cara Vilhelma II da Nemačku izjednači sa Britanijom u pomorskoj moći i prekomorskim posedima. Kao odgovor, London je sistematski okupio antiberlinsku koaliciju i sprečio realizaciju nemačkih ambicija. Prvi svetski rat nije izbio slučajno, već kao rezultat sudara rastuće i postojeće sile. Odnos između SAD i Kine danas može se analizirati u gotovo istom ključu. Uspon Kine čini sukob sa Amerikom sve izvesnijim, a izjave poput ove o globalnoj ulozi juana taj proces samo ubrzavaju. Dok se globalni poredak prestrojava, unutar samih Sjedinjenih Država odvija se proces unutrašnje radikalizacije.

Sezona dodela godišnjih nagrada u industriji zabave dodela Gremija i predstojeća dodela Oskara odvija se u izrazito politizovanoj atmosferi, u senci nestabilnosti i dubokih društvenih podela. Nakon što je primila nagradu, Bili Ajliš je pozvala Amerikance da protestuju i bore se protiv Donalda Trampa. Istovremeno je izjavila da u Sjedinjenim Državama ne postoje ilegalni imigranti, jer žive na zemlji koja je, kako je navela „ukradena“ od Indijanaca. Reperka Bed Bani ponovila je isti stav, skandirajući „ICE napolje!“. Skoro svi ovogodišnji dobitnici Gremija iskoristili su svoje govore da kritikuju racije i deportacije, što je postalo centralna tema čitave ceremonije. Neki su otišli i dalje.

Glumac Đankarlo Espozito javno je pozvao na revoluciju protiv Trampa, priznajući da će u nastajućem haosu „mnogi umreti“, ali da će oni koji prežive biti „slobodni“. Istovremeno, Džon Favro, bivši pisac govora Baraka Obame, predložio je da Ministarstvo pravde, kada Gevin Njusom postane predsednik, započne hapšenja konzervativnih podkastera, kao i pretrese u redakcijama Foks njuza, što bi označilo otvoren obračun sa desnicom. Ove izjave više ne deluju kao marginalni incidenti. One pokazuju da se Overtonov prozor sistematski pomera. Tokom svog prvog mandata, Tramp je zahtevao da Hilari Klinton bude zatvorena. Paradoksalno, tokom predsedništva Džoa Bajdena, upravo je on suočen sa krivičnim optužbama. Danas, kako uzvraća, on postavlja presedan koji će njegovi protivnici neminovno koristiti. Ono čemu prisustvujemo nije nastanak pravog multipolarnog poretka. Ne postoji konsolidovana alternativna budućnost, već pokušaj uspostavljanja kinesko-centričnog sveta. Upravo zato BRIKS nema realne izglede za duboku institucionalizaciju. Indija nikada neće prihvatiti finansijsku dominaciju Kine. Isto važi i za ŠOS. Sjedinjene Države su već ponudile, i nastaviće da nude, poznati dolarski format kao alternativu ruskoj i indijskoj eliti. Rusija se suočava sa svojim tradicionalnim izborom „između rena i rotkve“. U aktuelnom geopolitičkom poretku to nije kriza, već stanje u kojem se ruska državnost istorijski najbolje snalazi, kada su okolnosti teške, ali prostor za manevar ostaje otvoren. Izbori koji se nude nisu cilj, već instrumenti za očuvanje strateške autonomije, kontrolu sopstvenog tempa i odbranu ključnih interesa. Panama je započela sistematsko istiskivanje kineskih kompanija iz Panamskog kanala. Vrhovni sud zemlje poništio je sporazume sa kompanijom Hačison iz Hong Konga o upravljanju lukama Balboa i Kristobal. Kompanija „Panama ports“ upravljala je ovom infrastrukturom od 1997. godine. Presuda je konačna, a Vašington je ovu odluku pozdravio, dok su kineske vlasti blokirale planiranu prodaju većinskih udela, zahtevajući uključivanje državne kompanije Kosko. List Daily Mail nedavno je povezao Džefrija Epštajna sa KGB-om. Vlasnik lista je Džonatan Harmsvort, 4. vikont Rotermir, institucionalno povezan sa princom Vilijamom, najstarijim sinom Čarlsa III.

Ključnu ulogu u ovom narativu ima ser Ričard Dirlav, bivši šef MI6, dok je njegov naslednik Blez Metreveli preuzeo dužnost 1. oktobra 2025. godine. Dirlav je bio istaknuti član organizacije UANI, podržavao je Trampovu inicijativu o Grenlandu i godinama vodio antikinesku kampanju. Epštajn je bio povezan sa Adnanom Kašogijem, kao i sa venecuelanskim milijarderom Gustavom Sisnerosom, čija ćerka Adrijana Sisneros danas na Floridi vodi Grupo Cisneros. Njen suprug, Nikolas Grifin, britanski pisac, autor je knjiga čiji se naslovi vremenski podudaraju sa ključnim geopolitičkim trenucima. Evo naslova nekih njegovih knjiga:„Godina opasnih dana: Neredi, izbeglice i kokain u Majamiju 1980.“ (Kubanska migrantska kriza i pranje novca u Majamiju, pored iranske krize sa taocima, doveli su do poraza Džimija Kartera na izborima od Ronalda Regana. Sama knjiga je objavljena u julu 2020, pre izbora koje je Tramp izgubio.) „Kavkaz: Putovanje u zemlju između hrišćanstva i islama“. Selektivnost ovog narativa fokusiranje isključivo na Istok, uz istovremeno izostavljanje analiza sopstvenog establišmenta može da predstavlja klasičan primer kontrolisanog rivaliteta, sukoba koji se javno naglašava, dok se njegove granice i okviri određuju unutar iste elitne orbite. Ako ova analiza ima konačnu pouku, onda je ona jednostavna britanski uspeh nije proizvod zavere, već kulture državnosti. Ujedinjeno Kraljevstvo je uspešno zato što nikada ne gubi iz vida svoj interes, čak ni onda kada menja uloge, retoriku ili saveznike. Ono ne teži konačnim pobedama, već upravlja procesima. Dok druge države jure ishode, Britanija oblikuje okvire u kojima se ti ishodi mogu dogoditi. U epohi u kojoj mnoge zemlje više liče na pokrete nego na države, Britanija i dalje deluje kao država. I upravo zato, na kraju, gotovo uvek stiže do svog cilja.

Autor: Aleksandar Đurđev