Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Iranski rat uhvatio je Rusiju i Kinu nespremne. Do juče snažni oslonci režima u Teheranu polako se distanciraju od njega. Nema boljeg dokaza za to od glasanja za rezoluciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom se osuđuju gnusni napadi Irana na susede. Rezolucija 2817 utvrđuje da ovi akti predstavljaju kršenje međunarodnog prava, kao i ozbiljnu pretnju međunarodnom miru i bezbednosti.
Rezolucija dalje zahteva da Iran odmah i bezuslovno prekine sve provokacije ili pretnje susednim državama, uključujući i korišćenje posrednika. Rezolucija takođe potvrđuje pravo na samoodbranu kao odgovor na iranske napade, kako je priznato članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija. Rezolucija poziva Iran da u potpunosti ispuni svoje obaveze prema međunarodnom pravu, posebno u pogledu zaštite civila i civilnih objekata u oružanim sukobima, i da se uzdrži od bilo kakvih pretnji ili radnji koje podrivaju regionalnu stabilnost, slobodu plovidbe i globalnu ekonomsku bezbednost. Ovom rezolucijom legalizovane su sve dalje akcije prema Iranu. A to znači upotrebu sile, pomorsku blokadu i druga sredstva od strane njegovih suseda, ali i Amerikanaca.
Ova rezolucija potvrđuje status Irana kao odmetnute države izvan sistema međunarodnog prava. Isto tako, Iran je pretrpeo štetu 2015. godine kada je usvojena rezolucija 2231 Saveta bezbednosti. Ni tada nije bilo veta od strane Rusije i Kine. Slično se dogodilo i Libiji koju je predvodio Gadafi kada je počeo građanski ustanak. Jasan je stav SAD o Iranu, ali iznenađuje odsustvo veta na poslednju rezoluciju od strane Rusije i Kine. Ove dve države su suštinski jedini saveznici koje Iran ima. Zašto je Rusija ostavila na cedilu Iran i omogućila legalizaciju borbenih operacija protiv Teherana? Ova ruska praksa nije novost. Neposredno pre usvajanja čuvene rezolucije 1244 kojom je okončano bombardovanje Jugoslavije, bilo je prethodnih četiri rezolucije Saveta bezbednosti protiv SR Jugoslavije za koje je glasala i Rusija. Ove rezolucije su pozivale na upotrebu sile u cilju očuvanja svetskog mira ukoliko SR Jugoslavija ne postupi prema tim rezolucijama. Ove stvari nisu pitanje visoke diplomatije već savezništva. Glasanje za ili protiv rezolucije ne može biti predmet trgovine već sigurna zaštita saveznika.
Foto: Tanjug AP/Hassan Ammar
Od jakih saopštenja u periodu od 28. februara do 11. marta prelazimo u fazu tihog distanciranja Moskve i Pekinga od Teherana. Pod vazdušnom kampanjom slama se režim u Teheranu. Nema očekivane efikasnosti ruskog, ali ni kineskog oružja. Nijedan avion nije oboren nad Iranom. Na bezbednosnom planu Iran je ostavljen bez obaveštajnog kišobrana. Umesto da se spreči strateško iznenađenje, zbrisan je ceo državni vrh Irana. Baš oni ljudi koji su decenijama investirali u strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom likvidirani su vazdušnim udarima. Iranski rat nije počeo 28. februara već juna 2025. godine.
Od tada do danas Rusija i Kina nisu mogle ili nisu preduzele efikasne mere da zaštite Iran. U početku oštri na rečima, danas Peking i Moskva svoje izjave prilagođavaju novom rasporedu snaga. U potpunosti je jasno da Iran neće biti u mogućnosti da uzima kineske državne kredite, prodaje svoju sankcionisanu, ali jeftinu naftu Pekingu, i zato je napušten jer su njegovi zalivski susedi stabilniji i poslovno sposobniji. U Pekingu računaju sa kim mogu raditi posao u budućnosti, dok su za trenutne vlasti u Teheranu rezervisana prazna saopštenja. Iran je postao kineski gubitak i rizik. Ugaoni kamen projekta Pojas i put više nije deo te arhitekture. Dodatno, Iran je postao loša reklama za kinesku vojnu opremu. Odsustvo kineskog veta na rezoluciju protiv Irana jasan je signal Pekinga prema zalivskim monarhijama. Iran je otpisan na prvoj krivini. Međutim, odmetnut i sankcionisani Iran bio je više nego koristan stratezima iz Moskve i Pekinga. Samo sankcionisani Iran je mogao da isporučuje jeftinu naftu Kini.
Baš takav Iran je mogao da drži mobilisane američke snage u regionu. Upravo odmetnuti Iran je mogao da se priključi materijalnoj podršci u agresiji na Ukrajinu. Dakle, delovi slagalice su jasni. Rusija i Kina čvrsto podržavaju partnere samo dok oni uzimaju njihove kredite, izazivaju nestabilnost i krize. Onog trenutka kada je potrebno odlučno podržati partnera, ova podrška izostaje što pokazuje i usvojena rezolucija Saveta bezbednosti. Da li su ove dve države nedosledne ili nesposobne u svojoj podršci Iranu pokazaće vreme pred nama. Iran je bio korisnik njihovih bezbednosnih usluga, lojalan saveznik, uzoran član BRIKS-a i ŠOS-a po svim merilima, da bi na kraju ostao sam. Ovi događaji su još jedna potvrda neophodnosti dubinskog sagledavanja limita strateškog partnerstva sa Kinom i Rusijom. Amerika ratuje za Izrael, da li će Kina i Rusija ratovati za Iran?
Stvari izgledaju još apsurdnije. Ukrajina, koja je pod opsadom, bombama i vazdušnim terorom, šalje svoje eksperte za odbranu od dronova u one države koje su poprilično neutralne u pogledu agresije na nju. Savršen potez Kijeva. Kako Kijev može da pomogne neutralnim Arapima, a Peking ne može lojalnom Teheranu?
Možda je sve ovo realizam proistekao iz odnosa sa velikima. Ako je tako, treba biti na oprezu. Više nema nijedne garancije da će Kina i Rusija dosledno ispuniti svoja uveravanja. Iran od skoro 90 miliona stanovnika, sa strateškim položajem, statusom regionalne sile, potrošen je kao kusur, čak ni rusko veto nije dobio.
