Dva i po veka nakon potpisivanja Deklaracije o nezavisnosti, Sjedinjene Američke Države danas proslavljaju svoju veliku 250. godišnjicu, osvrćući se na četvrt milenijuma ovog istorijskog eksperimenta u samoupravljanju.
Povodom ovog prelomnog jubileja, predsednik Tramp je istakao da je sa samo jednim listom pergamenta i 56 potpisa Amerika započela najveće političko putovanje u ljudskoj istoriji, dodajući da su ta Deklaracija i zaveštanje označili početak najznačajnijeg političkog događaja na svetu, Američke revolucije. Državni sekretar Marko Rubio preneo je poruku o trajnoj prirodi ovog eksperimenta, naglasivši da dvesta pedeset godina nakon istorijskog proglašenja Amerikanci i dalje duboko neguju svoja prava na život, slobodu i težnju ka sreći, jer je duh iz 1776. godine neraskidivo utkan u samu srž nacije. U samom srcu današnjih nacionalnih proslava nalaze se besmrtne reči Tomasa Džefersona iz 1776. godine, koje su poslale trajnu poruku celom svetu:
„Smatramo ove istine očiglednim, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov Tvorac obdario određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja ka sreći.“
Za generacije Amerikanaca ove reči su predstavljale mnogo više od idealističke retorike jer su opisivale sam američki život. Koreni ovakvog mentaliteta sežu daleko pre same 1776. godine, počevši od evropskih doseljenika koji su dolazili u britansku Severnu Ameriku kako bi pobegli od prenaseljenosti, klasnih ograničenja i verskog progona. Suočeni sa ogromnom zemljom bogatom prirodnim resursima, ovi samouvereni kolonisti razvili su snažan karakter sa željom da sami kroje sopstvenu sudbinu.
Potraga za verskom slobodom i novim prilikama vremenom je oblikovala rane američke kolonije i neprestano širila granice zemlje. Verski disidenti su tako osnovali mnoge od trinaest novih britanskih kolonija, pa su se hodočasnici i puritanci naselili u Masačusetsu, kvekeri u Pensilvaniji, a katolici u Merilendu, preživljavajući glad i teške bolesti kroz zajednički život. Još davne 1633. godine, lord Baltimor je savetovao katoličke koloniste koji su plovili ka Merilendu da ne čine nikakve skandale niti uvrede protestantima, kako na kopnu tako i na moru, čime je postavljen rani temelj za verski suživot. Ova stalna težnja za slobodom na kraju je proširila granice Amerike sve do obala Tihog okeana, pa je tako Brigam Jang predvodio članove Mormonove crkve u Jutu kako bi izbegli verski progon, dok je nešto kasnije otkriće zlata u Kaliforniji pokrenulo procenjenih 300.000 ljudi ka zapadu u potrazi za brzim bogatstvom. Put ka revoluciji postao je neizbežan kada je Velika Britanija odlučila da pojača kontrolu i povećane poreze nametne stanovništvu koje je već naviklo na svoju slobodu i ljubomorno je čuvalo od svakog uticaja vlasti. Pošto stanovnici trinaest kolonija nisu imali svoje predstavnike u britanskom parlamentu, osećali su se potpuno isključeno iz odluka koje su direktno uticale na njihove živote.
Kulminacija ovog nezadovoljstva dogodila se 16. decembra 1773. godine, kada su se kolonisti, prerušeni u Indijance, ukrcali na britanske brodove u bostonskoj luci i bacili 340 sanduka čaja u vodu u znak protesta protiv oporezivanja bez prava na predstavljanje. Britanija je na ovaj prkos odgovorila uvođenjem stroge vojne uprave u Bostonu, čime je scena za potpunu revoluciju bila spremna.
U martu 1775. godine, zakonodavci Virdžinije su već otvoreno prkosili kolonijalnom guverneru kada su se sastali u crkvi Svetog Jovana u Ričmondu. Iako su tenzije sa Britanijom bile na vrhuncu, reči Patrika Henrija ostavile su delegate u potpunoj tišini. Njegov čuveni uzvik „Dajte mi slobodu ili mi dajte smrt!“ istog trenutka je postao glavni bojni poklič u vreme kada je Virdžinija podizala narodnu miliciju za odbranu svoje slobode, a te reči i danas odjekuju kroz vreme dok svaka nova generacija Amerikanaca uči o ovom govoru.Dva i po veka kasnije, istoričari naglašavaju da se nasleđe iz 1776. godine nije zaustavilo na Revolucionarnom ratu, već je postalo trajno merilo za stalno proširivanje građanskih sloboda.
Tokom Američkog građanskog rata, taj isti zov slobode inspirisao je bivšeg roba, narednika Vilijama Harvija Karnija. U želji da donese slobodu porobljenim ljudima na Jugu, Karni je ponosno držao američku zastavu visoko iznad luke Čarlston kada je potpuno crnački 54. masačusetski puk izvršio istorijski juriš na tvrđavu Vagner. Dok nacija danas ponosno obeležava svoju 250. godinu, istorijsko putovanje pokrenuto jednim jedinim listom pergamenta i dalje služi kao živopisan putokaz za slobodu, inspirišući svaku sledeću generaciju da ceni i brani svoja temeljna prava.
