Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije, Dmitrij Medvedev, još jednom je podario međunarodnoj javnosti lekciju iz izuzetno fleksibilnog tumačenja prava. U svojoj nedavnoj objavi na Telegramu, Medvedev je formulisao doktrinu prema kojoj Moskva zadržava pravo da u neutralnim vodama napada i pleni bilo koji strani trgovački brod za koji „osnovano sumnja” da prevozi teret u interesu Kijeva. Istovremeno, evropskim državama je strogo zabranjeno da dodiruju ruske brodove, jer bi to — kako tvrdi — predstavljalo „čistu samovolju” i kršenje Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS) iz 1982. godine.
Ova pravna gimnastika zaslužuje detaljniju analizu, jer se retko sreće tako savršen primer političkog švedskog stola: međunarodne konvencije važe samo kada štite sopstvene interese, dok postaju nepotrebna formalnost čim se osmotri tuđi teretnjak.
Sloboda plovidbe na ruski način: Od „sumnje” do ratnog zločina
Tvrdnja da Rusija ima pravo da napadne ili zapleni bilo koji trgovački brod u neutralnim vodama na osnovu puke „dovoljne sumnje” direktno je suprotstavljena samom tekstu konvencije na koju se Medvedev poziva. Član 87 i Član 88 Konvencije UNCLOS jasno definišu otvoreno more kao prostor slobodne plovidbe, rezervisan isključivo u miroljubive svrhe za sve države.
Prema međunarodnom humanitarnom i ratnom pravu na moru (uključujući pravila iz San Rema o oružanim sukobima na moru), neutralni trgovački brodovi ne mogu se nasumično napadati na otvorenom moru. Čak i u uslovima oružanog sukoba, presretanje neutralnog broda zahteva postojanje formalno objavljene i efektivne pomorske blokade, ili nedvosmisleno utvrđivanje da brod direktno učestvuje u neprijateljstvima ili prevozi definisanu ratnu krijumčarenu robu.
Napad na civilni brod neutralne zastave van zone borbenih dejstava, zasnovan jedino na proceni ili „sumnji” jedne strane, u međunarodnom pravu ne predstavlja „simetričan i pravedan pristup”, već akt oružanog piratstva ili ratni zločin.
Posebno je zanimljiva Medvedevljeva zabrinutost za poštovanje UNCLOS-a od strane evropskih zemalja. Dok sa jedne strane predlaže potpuno ignorisanje međunarodnih pravila u vidu oružanih napada na trgovačke brodove, sa druge se poziva na taj isti UNCLOS kako bi proglasio nedodirljivim ruske trgovačke brodove i takozvanu „flotu u senci”.
Međutim, Međunarodno pravo mora funkcioniše na sledećim činjenicama:
Član 110 UNCLOS-a (Pravo pregleda / Right of Visit): Ovaj član izričito daje pravo ratnim brodovima da na otvorenom moru zaustave i izvrše uvid u dokumentaciju trgovačkog broda ukoliko postoji osnovana sumnja da brod nema državljanstvo (plovi bez zastave), koristi lažnu zastavu ili odbija da pokaže identifikaciju.
Standardi pomorske bezbednosti (IMO i Port State Control): Znatan deo takozvane „flote u senci” koristi lažne registracije, plovi bez važećeg osiguranja od odgovornosti za štetu i zagađenje (P&I osiguranje) ili namerno isključuje transpondere za identifikaciju (AIS). Države imaju ne samo pravo, već i obavezu prema normama Međunarodne pomorske organizacije da inspekcijski pregledaju i zadrže plovila koja predstavljaju ekološku opasnost ili krše navigacione standarde u njihovim ekskluzivnim ekonomskim zonama i lukama.
Zadržavanje tehnički neispravnih, neosiguranih ili nepravilno registrovanih brodova stoga nije „samovolja evropskih pasa”, već sprovođenje standardnih pomorskih propisa o bezbednosti plovidbe.
Geopolitička realnost i domet oružanih snaga
Najava da su ruske Oružane snage i Pacifička flota pod komandom admirala Viktora Liine spremne da „dramatično prošire svoje operacije van crnomorskog basena” i započnu inspekcije zapadnih brodova širom sveta donosi dozu nenamernog humorističkog prkosa.
Projekcija pomorske sile na svetskim okeanima zahteva masivnu logistiku, mrežu baza i neometanu dominaciju moreuzima. Pozivati se na globalnu kontrolu okeana u trenutku kada je sopstvena Crnomorska flota morala da povuče veći deo svojih kapitalnih brodova iz matičnih baza na Krimu zbog pretnje ukrajinskih pomorskih dronova i projektila — države koja praktično i nema klasičnu ratnu mornaricu — predstavlja upečatljiv raskorak između retorike na Telegramu i situacije na terenima.
Međunarodno pravo ne funkcioniše kao jelovnik sa koga se biraju samo oni članovi koji garantuju imunitet sopstvenoj ilegalnoj trgovini, dok se za sve ostale propisuje zakon jačeg. Pozivati se na UNCLOS iz 1982. godine kako bi se opravdala sopstvena nepovredivost, a istovremeno pretiti potapanjem civilnih brodova u neutralnim vodama, nije ništa drugo do priznavanje da se sopstvena politika ne oslanja na pravo, već na arbitran pokušaj zastrašivanja.
Autor: Darko Obradović
