Ujutro 19. avgusta 1991. godine, građani Sovtskog Saveza umesto redovnog jutarnjeg programa na centralnim televizijskim kanalima zatekli su kadriranje baleta Labudovo jezero.
U sovjetskoj kulturi to je već bio dobro poznat signal za vanredno stanje, jer je ista melodija pratila objave smrti Brežnjeva, Andropova i Černjenka dok je partijski vrh iza zatvorenih vrata odlučivao o nasledniku.
Program su ubrzo prekidale samo kratke vanredne vesti u kojima je objavljeno da predsednik Mihail Gorbačov „zbog zdravstvenih problema” nije u mogućnosti da obavlja dužnost. Vlast je preuzeo Državni komitet za vanredno stanje (GKČP), osmočlana grupa visokih sovjetskih zvaničnika predvođena Janajevom, Krjučkovom, Jazovom, Pavlovom i Pugom. Dok je Gorbačov bio odsečen od sveta u državnoj vikendici u Forosu na Krimu, tenkovi i oklopna vozila preplavili su ulice Moskve. Zaverenici su tvrdili da preuzimaju kontrolu kako bi „zaustavili haos” i sačuvali Sovjetski Savez, očekujući brzu i laku pobedu.
Međutim, dogodilo se upravo suprotno.
Već prvog dana hiljade građana okupile su se ispred Belog doma, odnosno sedišta ruskog parlamenta. Neki su nosili cveće, neki transparente, dok su drugi jednostavno stajali kao živi štit. Presudni trenutak dogodio se kada se Boris Jeljcin popeo na tenk ispred zgrade parlamenta i pred okupljenima i svetskim kamerama proglasio delovanje GKČP-a nelegalnim. Snimak Jeljcina na tenku obišao je svet i postao simbol otpora.
Puč se raspao za svega tri dana. Do 21. avgusta zaverenici su uhapšeni, Gorbačov se vratio u Moskvu, ali mehanizam raspada bio je nezaustavljiv. Sovjetske republike počele su redom da proglašavaju nezavisnost. U decembru iste godine, lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije potpisali su Beloveški sporazum, a 26. decembra 1991. godine Sovjetski Savez je i zvanično prestao da postoji.
Od demokratskih nada do novog autoritarizma
U to vreme, mnogi su verovali da Rusija konačno stupa na put demokratizacije, tržišne reforme i integracije u globalne tokove. Ipak, tri i po decenije kasnije, istorijski bilans pokazuje suprotno, a pokušaj izgradnje demokratske države nije uspeo. Demokratske institucije nikada nisu postale snažnije od pojedinaca na vlasti, a politički sistem se postepeno vratio čvrstoj autoritarnoj matrici.
Umesto reformisane i demokratske države, izgrađen je sistem koji Zapad ponovo posmatra kao neprijatelja, guši unutrašnju političku opoziciju i vodi agresivni rat protiv Ukrajine.
Vladimir Putin je 2005. godine raspad Sovjetskog Saveza nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka”. Danas, dve decenije nakon te izjave i 35 godina nakon raspada GKČP-a, Rusija kroz krvavi sukob u Evropi otvoreno pokušava da nasilno obnovi sferu uticaja nekadašnjeg sovjetskog prostora.
