Ne mora svako ko se bori sa depresijom da ostane u krevetu, zapostavi posao ili prestane da razgovara sa ljudima. Neki nastavljaju da funkcionišu kao da je sve u redu, ispunjavaju obaveze, brinu o drugima i čak deluju raspoloženo, dok se iza zatvorenih vrata suočavaju sa prazninom, iscrpljenošću i osećajem da im je svakim danom sve teže. Upravo zato njihovu patnju okolina često ne prepoznaje na vreme.
Funkcionalna depresija, poznata i kao depresija visokog funkcionisanja, izraz je koji opisuje osobe koje uspevaju da održavaju svakodnevni život uprkos simptomima depresije. Važno je naglasiti da to nije zasebna zvanična psihijatrijska dijagnoza, već opis iskustva u kojem spoljašnje funkcionisanje ne odražava nužno unutrašnje stanje. Takva osoba može redovno da odlazi na posao, brine o porodici, odgovara na poruke i ispunjava sve ono što se od nje očekuje, a da pritom oseća duboku tugu, bezvoljnost ili emocionalnu prazninu. Često se trudi da niko ne primeti koliko joj je teško, jer veruje da mora da nastavi dalje, da nema pravo da se žali ili da bi priznanje problema značilo da je slaba. Međutim, sposobnost da obavljamo svakodnevne zadatke ne znači da smo dobro, baš kao što osmeh nije pouzdan pokazatelj nečijeg mentalnog zdravlja.
Jedan od razloga zbog kojih ovo stanje može dugo da ostane neprimećeno jeste to što se njegovi znaci često pogrešno pripisuju stresu, umoru ili zahtevnom životnom periodu. Osoba može da primeti da je više ne raduju stvari koje su joj nekada pričinjavale zadovoljstvo, da joj je potrebno mnogo više energije za najobičnije obaveze ili da se u društvu smeje, a čim ostane sama, oseti težinu koju ne ume da objasni. Mogu se javiti i problemi sa spavanjem, promena apetita, teškoće sa koncentracijom, razdražljivost, osećaj bezvrednosti ili stalna zabrinutost. Neki ljudi ne osećaju izraženu tugu, već kao da su emocionalno utrnuli i da kroz dane prolaze automatski. Nijedan od ovih simptoma sam za sebe ne potvrđuje depresiju, ali ako traju, ponavljaju se ili počinju da narušavaju kvalitet života, zaslužuju ozbiljnu pažnju.
Posebno je teško kada okolina ne prepoznaje da se osoba muči zato što i dalje postiže ono što se od nje očekuje. Rečenice poput „Ali ti imaš dobar posao”, „Nemaš razloga da budeš tužna” ili „Samo treba malo da se opustiš” mogu dodatno da pojačaju osećaj usamljenosti. Osoba tada može da zaključi da nema pravo na pomoć sve dok ne dođe do tačke kada više ne može da ustane iz kreveta ili obavlja obaveze. Upravo tu leži važna zabluda: ne moramo da čekamo da nam se život potpuno raspadne da bismo priznali da nam je teško. Mentalna patnja ne postaje stvarna tek kada postane vidljiva drugima. Ako neko duže vreme ulaže ogromnu energiju samo da bi izgledalo kao da sve drži pod kontrolom, to je dovoljan razlog da zastane, razgovara sa osobom od poverenja i potraži stručnu procenu.
Šta može da pomogne? Prvi korak je da prestanemo da merimo sopstveno stanje isključivo po tome koliko smo produktivni. Važno je da obratimo pažnju na to kako se osećamo, koliko energije imamo, da li nas stvari i dalje raduju i da li se nakon odmora zaista oporavljamo. Redovniji san, uravnotežena ishrana, kretanje i kontakt sa bliskim ljudima mogu doprineti boljem osećaju, ali nisu zamena za stručnu pomoć kada simptomi ukazuju na depresiju. Ako tuga, praznina, gubitak interesovanja ili drugi simptomi traju dve nedelje ili duže, naročito ako se pogoršavaju ili otežavaju svakodnevni život, važno je razgovarati sa psihologom, psihijatrom ili lekarom. U zavisnosti od procene, pomoć može uključivati psihoterapiju, lekove ili kombinaciju različitih pristupa. Depresija se može lečiti, a traženje pomoći nije znak slabosti, već način da sebi pružimo podršku koja nam je potrebna.
Foto: Pixabay.com
Najvažnije je zapamtiti da ne moramo da budemo potpuno slomljeni da bismo zaslužili razumevanje. Neko može da bude uspešan, odgovoran, nasmejan i voljen, a da se istovremeno bori sa osećanjima o kojima nikome ne govori. Zato je važno da ne procenjujemo tuđe stanje samo na osnovu onoga što vidimo, ali i da sebi ne uskraćujemo pomoć zato što uspevamo da ispunimo svakodnevne obaveze. Ako prepoznajete sebe u ovom opisu, ne morate odmah da imate objašnjenje za sve što osećate, niti da čekate da postane još teže. Dovoljno je da priznate da vam nije dobro i napravite prvi korak ka podršci. Ponekad najveća hrabrost nije u tome da nastavimo da funkcionišemo po svaku cenu, već da sebi dozvolimo da budemo iskreni o tome koliko nam je teško.
Autor: S.Paunović
