Bio je miljenik publike.
Vlasta Velisavljević preminuo je danas u Beogradu, nakon posledica koronavirusa.
U jednom od intervjua se prisetio dana provedenih u Golom otoku, selidbi u Mostar i Tuzlu, objasnio je svoje stavove o Rusiji, ali pričao je i otome kako je boravak u logoru uticao na njegov brak.
Sa svoje 94 godine i više od 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, Vlastimir Vlasta Velisavljević je, kažu, najširu popularnost stekao glumeći epizodu – magistra Ðorđevića u „Boljem životu“, jednoj od najgledanijih serija u bivšoj Jugoslaviji.
Trogodišnje robijanje na Golom otoku davne 1950. jedan je, veruje, od razloga što je kao „bivši IB-ovac“ u beogradskim teatrima retko dobijao glavne uloge.
Inače, pre komunističkog, Velisavljević je zaglavio i u nacističkom logoru u Nemačkoj, iz kojeg je, nekim čudom, uspeo da pobegne 1944.
Nekoliko decenija kasnije, iako je, govorio, doživeo kliničku smrt i „već bio otišao“, Vlasta Velisavljević se probudio iz kome i vratio na pozorišnu scenu.
Ali, ni ovde nije kraj – 2015. mu je mladi onkolog s beogradske Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju saopštio groznu vest.
„’Imate rak’, rekao mi je i poslao me na dvadeset zračenja“, kaže Velisavljević.
– Odbio sam, nisam hteo da se zračim. Posle silnog ubeđivanja s tim mladim doktorom, na kraju sam ipak pristao da sutradan dođem na još jedan pregled. Sledećeg jutra, tu u hodniku, naleteo sam na njegovog starijeg kolegu, lekara koji me je prepoznao s televizije. Popričali smo, pregledao me je, pogledao nalaz skenera… Vidim, čudi se čovek. Pozvao je kolegu, onda i neku doktorku – pričao je Vlasta.
„Pa, vi nemate ništa!“, rekao mi na kraju. „Kakav rak?!“
I pored svih nevolja koje su ga zadesile tokom života, Vlasta Velisavljević ostao je vedar i nasmejan. I beskrajno šarmantan čovek.
U devedesetoj godini vozio automobil, koristio društvene mreže, igrao u čak šest pozorišnih predstava.
GODINE U LOGORU
– Početkom 1943. imao sam sedamnaest godina. Nedugo nakon tog hapšenja odveden sam u nacistički logor Dortmund Herde, koji je bio „filijala“ Dahaua. Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Ujutro bi nas odvodili u fabriku na rad, a uveče vraćali u logor. Sve dok im nisam pobegao.
Foto: TV Pink Printscreen
BEG IZ LOGORA
Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Prezivao se Bergman i bio je nešto stariji od mog oca. Iako Nemac, često bi mi, kad bi dolazio u fabriku na posao, od kuće donosio hranu. Sve što sam dobijao od njega delio sam s ruskim zarobljenicima, koji su, među nama logorašima, imali ubedljivo najgori i status i tretman. Jednoga dana moj me je majstor odveo u susednu fabriku, a onda i u svoju kuću. Doneo mi je neke stare cipele, njegova žena mi je ponudila ručak. Sećam se da sam na jednom od zidova primetio uramljenu fotografiju mladog momka. Bio je to njihov sin, koji je poginuo na Istočnom frontu. Možda je gospodin Bergman u meni video tog svog sina, ko zna. Valjda je zato, uprkos stravičnom riziku kojem se na taj način izložio, sve i organizovao – Pričao je tada Vlasta.
– Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda. Mnogo godina nakon bekstva iz nacističkog logora posetio sam Dortmund, kasnije otišao i do logora Herde. Na mestu na kojem se nekada nalazila fabrika granata i koje je stradalo tokom savezničkog bombardovanja 1945. prostiralo se prelepo jezero. Ipak, neke sam stvari uspeo da rekonstruišem: tunel kroz koji su nas nacisti svakodnevno vodili u fabriku, logor, našu baraku… Baš na tom mestu, na mestu barake u kojoj sam bio zatočen, izgrađeno je pozorište – Hamza teatar. Neverovatno!
HAPŠENJE
– Imao sam druga Dušana Majcena, Slovenca, pukovnika JNA, načelnika katedre na Višoj vojnoj akademiji. Bio mi je kum na venčanju. Iako s njegovim političkim uverenjima…Izjašnjavanjavao se za Staljina? Iako s tim nisam imao ništa, odbio sam da ga cinkarim. Uhapšen sam kao student treće godine Akademije dramskih umetnosti i odveden najpre u zatvor na Banjicu, a onda na Goli otok.
GODINE NA GOLOM OTOKU
– Tri godine. Ipak, bio sam u grupi zatvorenika koja nije ispaštala kao one prethodne, koje su uhapšene prvih meseci nakon Rezolucije Informbiroa 1948. Ali ne bih o tome dalje govorio. Teško je, znate… Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u najtežem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim.
Bez obzira na…
– Na šta?! Ranko Petković je umro, njegova žena nije htela da ga se odrekne i odmah su je s malim detetom izbacili iz stana. Ali je izdržala. U Mostaru sam kasnije upoznao gospođu koja je bila šef krojačnice tamošnjeg pozorišta i koja, uprkos svemu, takođe nije htela da se odrekne muža golootočanina. Hoću da kažem da se moglo, ali…
S GOLOK OTOKA PUŠTEN 1953.
– Da. Vratio sam se u Beograd. Naravno, nisam mogao da radim, čak su me i izbacivali iz beogradskih pozorišta.
IZBACIVANJE IZ POZORIŠTA
– Tadašnji upravnik Pozorišta na Terazijama, recimo. Izbacio me je, iako sam imao kartu za Nušićevog „Dr“, predstavu koju je režirao moj dobar drug Brana Vojinović. Brana mi je dao kartu.
„Šta ćeš ti ovde?“, pitao me je upravnik strogo. „Došao da pogledam predstavu“, kažem.
„Imaš li kartu?!“, dreknuo je. Kad sam mu je pokazao, počeo je da viče: „Marš napolje!“, i izbacio me je na kraju. Pre nekoliko meseci sreo sam ga na Kalemegdanu, šetao je kuče. „Zdravo, Vlasto“, procedi je. Već mator čovek, odrtinaveo. Verovatno ga danas grize savest, hteo bi da se nekako iskupi. „Ma, marš, bre, tamo!“, rekao sam u prolazu. Šta drugo da kažete?! Samo marš. To je tako.
Budući da, kao golootočanin, nigde nisam mogao da nađem posao, na kraju sam, na preporuku prijatelja, divne mostarske porodice Šain, stigao u Mostar.
