Sveti Ignjatije Bogonosac obeležava se 2. januara u vreme Božićnog posta.
Među praznicima koji se obeležavaju bez buke i spoljašnjeg sjaja, Sveti Ignjatije Bogonosac auzima posebno mesto. To nije dan trpeze, već dan unutrašnje pažnje — trenutak kada se ne razmišlja o obilju, već o tome kakve misli, ljude i namere puštamo u svoj dom i u sopstveno srce. U temelju ovog praznika stoji ličnost jednog od najranijih i najznačajnijih svedoka hrišćanske vere.
Sveti Ignjatije Bogonosac bio je episkop Antiohije i neposredni učenik apostola. Prema crkvenom predanju, upravo je on dete koje je Isus Hristos uzeo u naručje, govoreći da će samo oni koji se umire poput dece zadobiti Carstvo nebesko. Ime Bogonosac dobio je jer je, kako uči Crkva, nosio Boga u sebi — u veri, reči i delima — ne povlačeći se ni pred pretnjom smrti.
U vreme rimskog cara Trajana, Ignjatije je osuđen zbog ispovedanja hrišćanske vere. Sproveden je u Rim, gde je mučenički postradao, bačen pred zveri. Iza sebe je ostavio dragocene poslanice koje su i danas jedan od stubova pravoslavnog učenja o Crkvi, Evharistiji, poslušnosti i smislu stradanja.
Ignjatindan u vreme Božićnog posta
Ignjatindan se obeležava 2. januara po gregorijanskom, odnosno novom kalendaru, i uvek pada u vreme Božićnog posta. Zbog toga je ovaj praznik obeležen uzdržanjem, molitvom i smirenjem, bez veselja i raskoši. Vernici se tog dana podsećaju da prava priprema za praznike ne počinje na stolu, već u duši.
Ko prvi ulazi u kuću — i zašto je to važno
U narodnoj tradiciji, poseban značaj pridaje se prvoj osobi koja na Ignjatindan pređe kućni prag. Veruje se da ona simbolično „donosi“ kakva će biti godina pred nama, pa se nastoji da to bude neko dobronameran, miran i čestit. Crkva ovaj običaj ne tumači kao praznoverje, već kao opomenu da pažljivo biramo ono što puštamo u svoj život — i ljude, i reči, i misli.
Običaj povlačenja dece za uši — šta kaže Crkva
U pojedinim krajevima sačuvao se i običaj da stariji blago povuku decu za uši, uz želje za zdravlje, napredak i dug život. Važno je naglasiti da ovaj običaj nema bogoslužbeni karakter i nikada nije bio deo crkvenog obreda.
Autor: Iva Besarabić
