Zato što su svi koji ga traže, zalažu se za njega, promovišu ga - do zla boga nadrkani, namrgođeni, umušeni, kao ozbiljni i bez trunke šarma i duha.

Njihove izjave su pune patosa, sve se svodi na “život ili smrt”, ne mogu bez apokaliptičnih poređenja u kojima su oni s jedne, a zver s druge strane, i strašno se trude, od Đilasa, do Slaviše Lekića, da im face imaju izgled Munkovog krika.

Pa stvarno, radite li vi nešto drugo, osim što ste užasnuti i kukate, sve kričeći. I što, i kada hoćete da budete duhoviti to završi na pukim pokušajima uvreda, poput one da je Tasa “krezav”, a Jelena Milić “sveže obrijana”.

Ma stvarno? Niste završili sa krezubim, nepismenim bradonjama? Smislili nešto drugo?Zoran Gavrilović zaglavio? U kriku? U žalopojkama zbog toga što učesnici “Progona”, izgovaraju, kako Gavrilović kaže, “neizgovorene uvrede”(!!!???), šta god da to značilo.

Pri tom, analizirajući, i to patetično, Gavrilović nije shvatio osnovnu stvar, razliku.Ljudi u “Progonu” se smeju, za razliku od onih nenasmejanih, u “Vladaocu”. I jesu krezavi, neobrijani, ružni, ali ste im vi, drage moje drkadžije, smešni. Kao što i jeste, ubeđeni u svoju superiornu nadrkanost. U to da sve znate, da ste sve tajne otkrili i da zato, sada, imate samo da emitujete užas, sopstvenih saznanja. A da se malo našalite, nikako, pošto je, vaša situacija, smrtno ozbiljna.

Zato smo vam se, vašim izlivima patosa i gluposti, smejali u “Progonu”, a smejemo vam se i inače. I da mi, krezubi, neobrijani, ružni, pravimo film o vama, o Đilasu, Bošku, Vuku, Slaviši... pa to bi bilo urnebesno.Film bi vrveo od duginih boja; Boško bio bio u mantiji, sa dva migranta, Đilas bi sve vreme ponavljao: “Mi, Dragan Đilas”, zalažući se, tako, za kolektivizam; Vuk bi, u teretani, polako svlačio vijetnamku, njišući kukovima, malo kao Dženifer Aniston, malo kao Rambo, pošto je on mešavina njih dvoje. Slaviša bi se njihao na ćošku i svakoj ženi dobacivao: “Pederu!”, osim kada se pojavi Olja Kovačević.

Od nje bi on i Borko bežali, držeći se za ručice, čitav film. Ide neki kadar, ozbiljan, a kroz njega protrče Borko i Slaviša. Pa opet. Ide kadar...Na kraju bi svima njima Mlađa Đorđević i vladika Grigorije čitali Otkrivenje Jovanovo, igrajući kazačok, i pijući votku, a oni bi vrištali u kameru, pogotovo Boško, iza kojeg stoje dva migranta i mašu ručicama, nasmejani.I film bi se zvao: “Davalac”, može i “Davilac”, već kako ga ko doživi, i shvati. Erotsko politički triler.

U režiji, uz inat, Džeja Ramadanovskog. S kojim bi se posle smejali. Vama.

Nesrećnim drkadžijama, bez duha.