Savetnik potpredsednika Vlade Srbije Ibro Ibrahimović ocenio je da Srbi na KiM plaćaju cenu stalne krize koju stvaraju privremene prištinske institucije na čelu sa Aljbinom Kurtijem i naveo da politika Srbije mora ostati dosledna, a to je zaštita srpskog naroda na KiM koja počiva na institucionalnoj borbi i međunarodnom pravu.
Ibrahimović u autorskom tekstu za Politiku, povodom raspuštanja skupštine u Prištini i novih vanrednih izbora, ističe da politički sistem privremenih institucija nastavlja da proizvodi istu krizu, samo sa novim datumima.
Tekst prenosimo u celosti:
Kosovo i Metohija ulaze u nove vanredne parlamentarne izbore nakon raspuštanja skupštine, čime je politička kriza dobila svoj formalni epilog, ali ne i rešenje. Posle neuspeha u izboru predsednika do ustavnog roka, politički sistem privremene Prištine nastavlja da proizvodi istu krizu, samo sa novim datumima. Ono što gledamo više nije greška. To je način na koji sistem funkcioniše.
Aljbin Kurti je sam upozorio da se može ući u niz uzastopnih izbora, da posle prvih dolaze drugi, pa treći, i da rešenja nema dok se stranke ne dogovore. Tačno je prepoznao posledicu. Ali nije priznao uzrok, politika koju vodi učinila je dogovor politički neisplativim za sve ostale.
Paradoks je očigledan.
Kurti izborno jača. Posle pada na oko četrdeset odsto početkom 2025. godine, već na sledećim izborima vraća se na gotovo pedeset odsto i učvršćuje poziciju najjače pojedinačne političke snage. Njegovi birači su konsolidovani. Njegova moć na izborima je nesporna.
Ali ta moć ne proizvodi vlast.
Ustav zahteva dvotrećinsku većinu, a dvotrećinska većina podrazumeva ono što u Prištini više ne postoji, političko poverenje.
Opozicija ne odbija Kurtija zbog razlika, već zbog procene. Ulazak u sistem koji počiva na stalnom sukobu nije političko partnerstvo, već politički rizik. To više nije pitanje ideologije, već opstanka u modelu koji ne ostavlja prostor za dogovor.
U takvom odnosu snaga i ponude o podeli funkcija, koje se u javnosti predstavljaju kao spremnost na kompromis, sve više liče na politički gest, a ne na realan pokušaj dogovora. Postavljene su tako da budu odbijene, kako bi odgovornost za blokadu ostala na drugoj strani.
Jučerašnje raspuštanje skupštine, posle prekida u radu, samo je potvrdilo tu logiku.
To nije slabost aktera. To je logika sistema.
Politika koja gradi moć na sukobu ne može da proizvede stabilnost. Može da donese glasove, ali ne može da obezbedi funkcionalnu vlast. Model koji sve druge pretvara u protivnike ne završava u dominaciji, već u blokadi.
Tu se vidi suština. Kurti je izborno najjači akter na Kosovu, ali politički najusamljeniji. Što više potvrđuje svoju snagu, to više zatvara prostor za bilo kakav dogovor. Njegov rezultat raste, ali kapacitet da upravlja opada.
Posledice takvog modela ne ostaju u Prištini. One se prelivaju na ceo region.
Svaki novi izborni ciklus znači mesece bez punog institucionalnog kapaciteta, sa vlašću koja funkcioniše na ivici i bez aktera koji može da preuzme odgovornost za političke odluke. Dijalog Beograda i Prištine faktički ne postoji, jer nema sagovornika koji može da garantuje sprovođenje bilo kakvog dogovora. Sporazumi ostaju mrtvo slovo, a ključna pitanja, poput Zajednice srpskih opština, sistematski se potiskuju.
Za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji ovo nije politička tema. To je svakodnevica.
To su roditelji koji svake nedelje prevoze decu preko administrativnih prelaza da bi išla u školu po srpskom programu. To su lekari u zdravstvenim ustanovama koje rade u sistemu Republike Srbije, a koji ne znaju da li će sutra ujutru moći normalno da dođu na posao. To su porodice u severnom delu Kosovske Mitrovice koje žive sa registarskim oznakama kao stalnim podsetnikom da je njihova svakodnevica predmet političke kalkulacije u Prištini. Srpska lista je osvojila gotovo sve zagarantovane mandate, ali politička snaga bez funkcionalnih institucija ostaje bez stvarnog uticaja. U sistemu koji ne funkcioniše ni jasna volja ne može da se pretvori u rešenje.
Međunarodni faktor ne rešava krizu, već je održava.
Evropska unija bira pasivnost pod izgovorom da Priština mora sama da dođe do rešenja. U praksi to znači odsustvo pritiska. Sjedinjene Američke Države, fokusirane na druge globalne krize, Kosovo više ne tretiraju kao prioritet. U takvom odnosu snaga vakuum postaje trajno stanje. A svaki produženi vakuum na Balkanu ne ostaje prazan, već se puni tenzijama.
U toj strukturi nema pobednika. Postoji samo model koji opstaje na krizi. Kurti ostaje na vlasti, ali bez kapaciteta da upravlja. Opozicija opstaje, ali bez snage da promeni pravac. Društvo stoji u mestu. Srpska zajednica plaća cenu. Region ostaje zarobljen u nerešenom pitanju koje blokira svaki pokušaj stabilizacije.
Politika Srbije mora ostati jasna, dosledna i aktivna. Zaštita srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ne može zavisiti od političkih ciklusa u Prištini. Ona mora počivati na institucionalnoj borbi, međunarodnom pravu i stalnom diplomatskom prisustvu. Srbija sebi ne sme da zatvori nijedan kanal komunikacije, jer rešenje neće doći iz unutrašnje dinamike Prištine, već iz šireg međunarodnog okvira.
U decembru sam na ovim stranicama pisao da izbori neće razrešiti krizu, već će je učiniti trajnim stanjem. Danas se to potvrđuje. Novi izbori neće promeniti suštinu, jer se suština ne menja glasovima, već političkom logikom.
Krug bez kraja ne prekida se izborima. Prekida se odlukom da sukob prestane da bude politički alat.
Dok se ta odluka ne donese, svaki izbor neće biti pokušaj rešenja, već mehanizam održavanja krize.
A kriza koja se održava vremenom prestaje da bude kriza. Ona postaje stanje.
