Autorski tekst programskog direktora Odbora za kontrolu i opservaciju (OKO) Aleksandra Jerkovića prenosimo u celosti.
Postoji nešto opasnije od povratka u prošlost: trenutak kada vas neko ubedi da idete napred, dok vas zapravo, korak po korak, vraća tamo odakle ste krenuli.
Zato se danas, dvadeset šest godina posle 5. oktobra, možda ne treba pitati samo šta je od tog dana ostalo.
Važnije je pitanje: da li neko pokušava da Srbiju ponovo vrati na 4. oktobar?
Ne mislim, naravno, na datum u kalendaru.
Četvrti oktobar je za mene simbol jednog političkog stanja — trenutka u kojem je građanin glasao, ali još nije bilo izvesno da li će njegova odluka biti poslednja reč.
Peti oktobar je, bez obzira na sva kasnija razočaranja, promašaje i neispunjena obećanja, iza sebe ostavio jednu tekovinu veću od bilo kog tadašnjeg lidera i bilo koje stranke:
vlast pripada onome kome je građani povere — i građani imaju pravo da mu je oduzmu.
To je, uostalom, suština demokratije.
Nije presudno ko je pobedio 2000. godine. Nije presudno ko je tada stajao na kojoj strani, niti kako danas ocenjujemo ljude koji su učestvovali u tim događajima.
Presudan je princip:
politička volja nijednog pojedinca, grupe ili organizacije ne može biti iznad glasa građana.
Upravo zato danas moramo pažljivo da gledamo u kom pravcu se kreće naše društvo.
Jer povratak na 4. oktobar više ne bi morao da izgleda kao 4. oktobar 2000. godine.
Ne bi imao iste ljude, iste uniforme, istu televiziju ni iste parole.
Mogao bi da dođe obučen u sasvim nov rečnik.
Moglo bi da nam se kaže da izbori više nisu dovoljni. Da postoji neka „viša“ politička ili moralna istina od glasačke kutije. Da određena grupa, zato što sebe smatra prosvećenijom, hrabrijom ili moralno superiornijom, ima veće pravo da govori u ime društva od miliona građana koji na izborima donose odluku.
Tu počinje problem.
Demokratija ne znači da je većina uvek u pravu.
Demokratija znači da većina ima pravo da mirnim putem odluči ko će upravljati državom — i da ga, kada izgubi njeno poverenje, isto tako mirnim putem smeni.
Imamo pravo da protestujemo.
Imamo pravo da kritikujemo vlast najoštrije moguće.
Imamo pravo da organizujemo plenume, zborove, pokrete, udruženja i političke stranke.
Ali nijedan plenum, partijski komitet, nevladina organizacija, kabinet, medij ili neformalni politički krug ne može sebi prisvojiti pravo da bude iznad građanina.
Onog trenutka kada mali krug istomišljenika poveruje da ima pravo da odlučuje u ime svih zato što navodno bolje zna šta je dobro za društvo, počinje da se obnavlja logika sistema iz kojeg smo želeli da izađemo: građanin više nije nosilac političke volje, već objekat o kojem odlučuje neka nova politička avangarda.
Tu se krug zatvara.
Od jednopartijskog sistema, preko pluralizma, ponovo ka ideji da postoje oni koji su „pozvani“ da odlučuju i oni od kojih se očekuje da njihove odluke samo prihvate.
To bi bila prava politička kontrarevolucija.
Ne povratak jednog čoveka.
Ne povratak jedne stranke.
Već povratak principa po kojem je nečija politička volja važnija od volje građana.
Zato 5. oktobar za mene danas nije pitanje prošlosti.
Naprotiv.
To je pitanje budućnosti Srbije.
Hoćemo li graditi društvo u kojem se različite ideje sudaraju na izborima, u parlamentu, u medijima i u otvorenoj javnoj debati, a građanin na kraju donosi odluku?
Ili ćemo zatvoriti krug i ponovo stići do 4. oktobra — do tačke u kojoj neko sebi daje pravo da pita:
„A šta ćemo ako nam se ne dopada ono što su građani izabrali?“
Odgovor demokratskog društva mora biti jednostavan:
Ubedite ih.
Ponudite im bolju politiku.
Izađite pred njih.
Tražite njihovo poverenje.
I pobedite na izborima.
Jer demokratija nije sistem u kojem uvek pobeđuju oni za koje mi mislimo da treba da pobede.
Demokratija je sistem u kojem svi unapred prihvatamo da poslednju reč ima građanin.
Sve drugo je put unazad.
I zato je možda najvažnija poruka ovog 5. oktobra upravo ova:
Ne dozvolimo da nam, dvadeset šest godina posle 5. oktobra, ponovo osvane 4. oktobar.
Autor: Iva Besarabić
