Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Nekada su ljudi dolazili da pomognu kada bi neko pao. Danas sve češće dolaze da gledaju koliko će dugo ostati na zemlji.
To se jasno vidi u vestima, filmovima, rijaliti programima i na društvenim mrežama. Najviše pažnje ne privlači čovek koji mirno gradi svoj život, već onaj čiji se život raspada. Ne čitamo najradije o čoveku koji je pronašao rešenje, već o onome koji je izgubio porodicu, posao, ugled ili kontrolu nad sobom. Što je tragedija bliža našem krugu, što više poznajemo lice, porodicu ili okolnosti, to je interesovanje veće. Ali to interesovanje često nema veze sa saosećanjem.
Ljudi ne prilaze nužno da bi pomogli. Prilaze da bi videli šta će se sledeće dogoditi. Postaju publika. Počinju da komentarišu, pretpostavljaju, šire glasine i guraju priču dalje. Svaka nova informacija postaje dodatna epizoda. Tuđa bol postaje sadržaj.
Najopasniji trenutak nastaje kada publika više nije zadovoljna samom nesrećom. Ona počinje da očekuje još veći pad. Ako se osoba oporavi, priča postaje nezanimljiva. Ako pronađe izlaz, deo publike oseća razočaranje. Kao da joj je neko oduzeo završetak koji je očekivala. Ali ako se tragedija produbi, interesovanje raste. Tada dolazi još više pregleda, komentara, emisija, analiza i navodnih svedoka.
Čovek koji pati prestaje da bude osoba. Postaje javni događaj. Tu se razvija jedan od najneprijatnijih psiholoških fenomena savremenog društva: naslađivanje tuđom nesrećom. Ljudi u tuđem padu privremeno osećaju sopstvenu sigurnost. Dok gledaju nekoga ko gubi sve, sebi govore da njihov život ipak nije tako loš. Dok osuđuju tuđe greške, osećaju se moralno čistijim. Dok posmatraju tuđu slabost, makar na trenutak se osećaju snažnijim. Zato tragedija privlači više pažnje od uspeha.
Uspeh od nas traži da se suočimo sa sobom. Tuđi uspeh nas pita zašto mi nismo nešto promenili, pokušali ili postigli. Tuđa tragedija je lakša. Ona nam dozvoljava da sedimo, posmatramo i sudimo.
Današnji medijski i digitalni prostor dodatno podstiče takvo ponašanje. Pažnja je postala roba, a ljudska nesreća jedno od najefikasnijih sredstava za njeno privlačenje. Što je naslov šokantniji, što je sudbina teža i što su slike bolnije, to je veća verovatnoća da će sadržaj biti otvoren, prosleđen i komentarisán. Ali ne možemo za sve kriviti samo medije.
Mediji nude ono što publika nagrađuje. Ako milioni ljudi svakodnevno biraju poniženje, nasilje, skandal i tragediju, sistem će proizvoditi još više istog sadržaja. Problem nije samo u onome ko objavljuje, već i u onome ko gleda. Svaki klik je glas. Svako deljenje je poruka da želimo još. I tako se granica pomera.
Prvo gledamo nečiju neprijatnost. Zatim njegovu krizu. Posle toga raspad porodice, bolesti, zavisnosti ili javnog ugleda. Na kraju se čeka potpuni slom. A kada osoba zaista tragično završi, ista publika koja ju je mesecima gurala prema ivici odjednom izražava šok, razočaranje i gađenje. Tada svi pitaju: kako je ovo moglo da se dogodi?
Moglo je da se dogodi zato što su mnogi gledali, a malo ko je zaista video čoveka. U tome se nalazi važna razlika između civilizovanog društva i mase. Masa posmatra. Civilizovano društvo reaguje. Masa traži krivca. Institucije traže rešenje. Masa želi spektakl. Odgovoran sistem pokušava da spreči tragediju. Upravo tu možemo pronaći jednu od najvažnijih vrednosti najbolje američke tradicije: ideju da čovek nije samo objekat tuđeg posmatranja, već pojedinac koji ima pravo na zaštitu, pravičan postupak, drugu priliku i dostojanstvo.
Amerika nije društvo bez senzacionalizma, skandala ili surovih medijskih obračuna. Naprotiv, i ona se svakodnevno bori sa istim problemima. Ali njena najveća snaga nije u tome što nema slabosti, već u tome što stalno razvija mehanizme kojima pokušava da ih ispravi.
U američkom društvenom idealu nije dovoljno reći da je neko u nevolji. Postavlja se pitanje šta možemo učiniti. Postoje snažna tradicija volontiranja, lokalnih zajednica, privatnih fondacija, građanskih inicijativa i javnog zagovaranja. Kada sistem najbolje funkcioniše, građanin nije samo posmatrač. On prijavljuje nasilje, poziva pomoć, organizuje podršku i traži odgovornost institucija. To je kultura akcije, a ne samo komentara.
Nama danas nije potrebno još više gledalaca. Potrebni su nam ljudi koji će prepoznati trenutak kada tuđa tragedija više nije vest, već poziv na pomoć.
Potrebni su nam urednici koji će znati da postoji razlika između javnog interesa i javne radoznalosti. Potrebni su nam novinari koji će istraživati odgovorno, a ne pretvarati ljudsku slabost u seriju nastavaka. Potrebni su nam građani koji neće deliti svaki snimak poniženja samo zato što je šokantan.
Sloboda medija je temelj demokratije, ali sloboda bez odgovornosti može postati sredstvo kolektivnog nasilja. Isto važi i za slobodu govora. Imamo pravo da govorimo, ali nemamo moralno pravo da čoveka guramo prema propasti samo zato što nam je njegov pad zanimljiv. Svako od nas mora sebi postavi ti jednostavno pitanje: kada vidim nekoga u nevolji, da li želim da mu bude bolje ili samo želim da vidim kako će se priča završiti? Od odgovora na to pitanje zavisi kakvo društvo postajemo.
Društvo koje se hrani tuđom boli na kraju više ne zna kako da prepozna sopstvenu. Čovek koji se danas naslađuje tuđim padom možda će sutra sam postati naslov, snimak ili tema komentara. Tada će shvatiti koliko je teško biti osoba u svetu koji vidi samo sadržaj.
Zato moramo ponovo naučiti osnovnu civilizacijsku reakciju: kada čovek pada, ne približavamo se da bismo bolje videli. Prilazimo da bismo mu pružili ruku. To nije slabost. To je snaga. I to je vrednost na kojoj se grade ozbiljna, slobodna i odgovorna društva.
