Krajem prošle i početkom ove, 2022. godine, najpre skriveno i „zamumunjeno,“ a zatim sve otvorenije i agresivnije, ovo što se danas smatra opozicijom u Srbiji, počelo je, pre izbora, da najavljuje buran i nemiran ishod rezultata tog važnog građanskog prava, ističe novinar Milorad Komrakov.

Rečju, oglasili su se predstavnici minornih poličkih stranaka koji, osokoljeni i na znak svojih „sponzora“ spolja, valjda svesni da su izbori, za takve, već izgubljeni - najavljuju zakon ulice, nemire, proteste, demonstracije, barikade, prizivaju peti, ali sve više i šesti oktobar!

Šta to oni najavljuju?

Jedan sam od mnogih kojima je datum od pre dve decenije, uništio život.Svoj lični sud o 5. oktobru imam. Izgubio sam, tada, zdravlje, posao, prijatelje. Za mnoge tajne 5. oktobra saznali smo više od deceniju od „događanja naroda“ a neke će tek biti otkrivene. Istorijski sud o Dvadesetogodišnjaku sigurno će se menjati promenama „igrača“ na političkim daskama Srbije. A političari su jedan mulj koji će Vas, ako pogrešite, odvući na dno, da crknete! Osetio sam to.

O tom „famoznom“ 6. oktobru, čini se, svako u ovoj Srbiji ima svoje mišljenje. Od priča da je negde sakriven spisak lica koje je „DOS nameravao da strelja,“ kao i drugi, „na kome su imena osoba koje je režim hteo da izbriše za sva vremena“. Ne verujem ni jednoj ni drugoj varijanti. Zar je neko zaista želeo krv na ulicama Beograda tog 6 oktobra 2000.godine? Da Srbin udari na Srbina!? Kakvi su to monstrumi mogli da smisle? Da izbije građanski rat koji bi, pored žrtava, Srbiju unazadio za 50 godina. Da brat udari na brata jer su u različitim strankama! Dobro je ljudi, što se ništa od toga nije desilo. Ali nije dobro što su kažnjeni samo oni koji su ispali žrtve, dok su izdajnici, preletači, vrbovani, nosioci i akteri puča, koji su, uz stranu pomoć, 5. oktobra, ostali nedirnuti, ili ih je neko sačuvao... Mnogi su uzeli svoja kameleonska odela, presavlačili se, sve ove godine, i eto, ih, neki su još na vlasti.

Ovakva, podeljena Srbija, uoči predstojećih aprilskih izbora ponovo se deli, oštrije i opasnije nego ikada ranije.

“Ovoga puta idemo do kraja“, „Mora se na ulice“, „Ponovo barikade na putevima“, „Protesti do pobede“, samo su deo scenarija i govora mržnje koji je zapljusno vrlo mali broj, „odabranih medija“. Ali zato se sada „ide do daske“. Cilj je srušiti „VOĐU“, po svaku cenu. Država to ne sme dozvoliti! Krv ne sme poteći beogradskim ulicama i po gradovima Srbije!

Nikakve varijante Rio Tinta, Rio Grandea, Okršaja kod OK Korala, U 3.10 ZA Jumu, Tačno u podne, Dobar, loš, zao, Bili Kida, Vinetua ,Prljavih ulica – i drugi kaubojski simboli i asocijacije iz poznatih američkih filmova – ne smeju zatvoriti oči građanima Srbije. One moraju biti širom otvorene kako bi procenile šta je urađeno „između dva 5. oktobra“, - i da li je zaista moguće da se neko usuđuje da sprema TAJ ŠESTI OKTOBAR! Nikakvi Tute, Mute, Ćute i ostali predvodnici „vađenja međeda iz jazbine“ ne smeju uraditi ono što, danas, javno govore. Pa to se nije čulo Srbijom ni pre 23 godine kada je, pučem, a ne „demokratskom revolucijom“ srušen režim Slobadana Miloševića!

Bilo bi interesantno sprovesti istraživanje u Srbiji, sa pitanjem da li je 5. oktobar bio samostalno, spontano delo srpskog naroda protiv Miloševića, ili je u svemu glavnu reč odigrao Zapad, strane sile, dolari i druge devize, svetske vođe koje mrze Srbiju i kojima je Milošević, bio trn i oku.Pre 22 godina srušen je režim Slobodana Miloševića, a obeležavanje petooktobarskih demonstracija sa minimuma svedeno je na – skoro ništa. Da 5. oktobar, ipak nije zaboravljen, potisnut ili privremeno skrajnut, može se zaključiti po izjavama „perjanica novih promena“ koji nikako da se dogovore – ko će na crtu sadašnjem Predsedniku Srbije. Kovanica će, dakle, ponovo biti u igri.

Dve decenije su sasvim dovoljna istorijska distanca da narodu ove Srbije konačno, bar mi novinari, kažemo istinu o 5 oktobru. Onu istinu koja se svesno skrivala ili stidljivo probijala kroz medije, da predočimo dokaze, u lovu na istinu, koji potpuno menjaju sliku o tom datumu. Nesumnjivo da je on bio istorijski jer je pao jedan režim, kažu loš, ali taj dan krije tajne koje dokazuju da je on bio sve drugo samo ne „mirna, demokratska promena vlasti i spontana pobuna naroda“. O tome sam, godinama prikupljao činjenice i rekao sebi, onoga dana kada sam kao talac DOS-a mokrio u plastičnoj flaši u Skupštini Beograda, da ću napisati sve kako je bilo. Taj dan je došao.Dvadesetogodišnjak, 5. oktobar, je bio interesantan kada se rodio, pre dve decenije, i, od tada, mediji, a i većina stanovništva, sve manje „ljuljaju“ to čedo prevrata, bebu revolucionarnog puča, kao po nekoj nepisanoj komandi. Zašto je to tako? Ko se to, svih ovih godina, stidi zapaljene Skupštine, vatrom razbijenog RTS-a, pretučenih novinara koji su samo radili svoj posao, kriznih štabova“ koji su „uterivali strah u kosti“ i sa bajonetima zauzimali državne institucije. Neki pomenuti 5. oktobar, smatraju najvećom pobunom protiv tiranije jednog režima, trajnom „demokratskom“ tekovinom, velikim datumom u istoriji Srbije; drugi su razočarani, iznevereni jer se ništa nije promenilo, treći su „ukapirali“ da su oni koji su nosili stisnutu pesnicu, nazivajući se Otporom, samo jurili zelene američke novčanice, zauzimali čak i poslanička mesta, postali partija, okušali se na izborima i „pukli ko zvečka“. Neki su nastavili da, za debele pare, lutaju svetom i uče kako bi trebalo, nenasilno, rušiti vlast. Zaista gde su sada ti „otporaši“i da li neko može da nabroji bar jedno ime. Gde su, uostalom vođe DOS-a, koji su sklopili Ugovor sa narodom od deset tačaka, i ništa nisu ispunili. Neki nisu više među nama, drugi su u politici i dalje, neki su aktivni na lokalu. Uglavnom svi ćute...

...Zvaničnici Stejt departmenata su od svoje šefovice Madlen Olbrajt dobili, oktobra 1998. godine, zeleno svetlo da prišrafe Miloševića. Morali smo izolovati režim i aktivirati opoziciju’’. Drugi zvaničnik Forin ofisa drukčije se izrazio: “Od početka devedesetih britanska ambasada je nadgledala dopremanje novca i opreme za nezavisne medije. Te stvari su u zemlju ulazile uglavnom privatnim, nezvaničnim kanalima. Forin ofis je odobrio pomoć opozicionim strankama, a MI6 je tražio kontakte na terenu kako bi prikupio informacije koje su nedostajale. Jedan britanski ambasador u tom regionu posmatrao je kako se proces odvija: “Bili smo svesni da naše službe vrbuju “talente’’. Razlika između situacije u Jugoslaviji i one u Iraku bila je u tome što je u Jugoslaviji bilo talenata za vrbovanje. ’’Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanjem pomoći određenim medijima, davanjem podrške određenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju. ..Vreće novca su godinama unošene u zemlju.Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finasiranje opozicije“ piše, pored ostalog, Tim Maršal u svojoj knjizi “Igra senki’’.

U avgustu 1999. godine u Bratislavi održan je prvi sastanak opozicije, odnosno svih stranaka i svih struktura koje su bile protiv Slobodana Miloševića.Organizatori i finansijeri bratislavskog sastanka bili su Institut "Est-Vest", zajedno sa slovačkim Ministarstvom inostranih poslova. Nekoliko nedelja posle bratislavskog, održan je skup i u Berlinu, na kome je potvrđeno opredeljenje za borbu protiv Slobodana Miloševića političkim sredstvima. U NATO bazi, bivše i buduće prestonice Nemačke, pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo sa jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše - posao vaš!

Skoro 4 decenije bavim se novinarstvom, jednim od najlepših zanimanja na svetu! Nisam bezgrešan. Ali da li je bilo potrebno da 5. oktobra 2000. godine dobijemo batine i prođemo pakao koji sam opisao. Niko nas nije zaštitio! Nasilno smo udaljeni sa radnih mesta, šikanirani, tučeni... I nisam bio jedini. I drugi „simboli Miloševićevog RTS-a,“ režima uopšte, doživeli su slične sudbine. Neki i gore. Za sav taj bezobrazluk i huliganstvo, niko nije odgovarao!

Želim, ovim tekstom, da dokažem suprotno. Da pokažem pravu sliku 5. oktobra, koja se krije, o kojoj se ćuti, i koje se neki učesnici stide. Zato je zadatak srpskog novinarstva i srpske književnosti, da raskrinkaju sve tajne petooktbarskih događanja 2000.godine i o tome obaveste javnost.

Jer kako je to zapisao Nikolo Makijaveli, italijanski političar, teoretičar, književnik: „Kao što od nesposobna i neiskusna suca ne možemo očekivati pravedne presude, tako se ne može očekivati da narod koji je pun zabluda i neznanja bude, osim u retkim slučajevima, razborit i pametan kad bira i nešto odlučuje.“